Анали Правног факултета у Београду

располагања имовином чине не само мужеви и његови сродници већ и жене у чијој су својини миразна добра. Лијепу илустрацију овог навода пружа исправа закључена 4. VII 1334. године у којој се наводи „да жена, власнит миразне куће посве самостално, а ради своје болесши, залаже половину куће“, наглашавајући при том „ да збоГ тога њеноГ мужа нико не смије сметати Очигледно је да је сасвим свјесно заобишла статутарни пропис о томе да се миразна добра након женине смрти враћају породици из које је дошла. Врло се често у исправама из ове области сријећу судски спорови. Претежан број спорова водиле су жене тражећи повратак своје прћије од мужа у случају развода брака, или од пасторака у случају мужевљеве смрти, или од маћехе у случају очеве смрти. У току XIV вијека нарочито су бројни спорови које су удовице око повраћаја мираза водиле са извршитељима тестамента покојног мужа или са мужевљевим сродницима. Није занемарљив ни број судских спорова у којима удовице енергично наступају у одбрану својих права не дозвољавајући реализацију мужевљевих дугова и своје прћије. Били су, нарочито у првој половини XIV вијека, учестали спорови вођени против очева и њихових сродника а ради повратка мајчиних миразних добара. У правној пракси из ове области присутни су случајеви одступања од правилне и обавезне примјене статутарних прописа, a то су чинили општински нотари. Кад на исто питање примјењују прописе, градске судије и нотари поступају различито: судије поштују пропис, а нотари га заобилазе. Примјера ради, статутарни пропис о томе да жена не може јемчити за мужа износ већи од пет перпера примјењен је од стране судија приликом доношења пресуде у једном судском спору из 1337. године. У пресуди овог спора вођеног ради реализације мужевљевог дуга од 7,5 перпера за који је жена јемчила повјериоцу својим миразом, наведено је да „повјерилсш, може узети 5 перпера из мираза женв, а да се за преостали износ дуга од 2,5 перпера упућује на дужников посјед“. У другом случају, пропис је изигран од стране странака и нотара. Мимо овог прописа и противно пропису, нотар је извршио верификацију исправе о јемству жене 9. VII 1326. године. У исправи је наведено ~да за дуг од 87,5 перпера жена јемчи добрима неком млетанком трГовиу, те да се о томе сачињена исправа своди у јавни облик и да је правно ваљана У претежном делу наведеннх исправа помиње се непоштовање или недосљедно поштовање статутарних прописа од стране уговорних лица. У свим споровима пак стриктно се примјењује пропис, што је временом утицало и на измјену понашања странака при реализацији разних уговора о миразу. Постепено се и код појединаца изграђује свијест о томе да се морају поштовати статутарни прописи о обавези давања мираза, о томе да је мираз неприкосновена својина жене и да не смије служити за покриће мужев-

439

Н. Богојевић-Глушчевић, Статутарнн прописн у Котору у XIV в. (стр. 429-440)