Анали Правног факултета у Београду

Атини је, на пример, постојало правило да свако може живети како жели (zen hos bouletai lis) и да му то нико не може ускратити, уколико при том не угрожава остале грађане полиса. Такав став, у том облику, у основи је формулисао Аристотел, али и други нзвори. 1 Уз то, сваки пуноправни атински грађанин не само да може јавно говорити (нарочито на зассдању скупштине) кад год то жели, једнако као и сви други (isegoria), него сме говорити што год жели, без ограннчења, и за то не може одговарати (parhesia), осим уколико тиме не вређа друге грађане и полис, па су постојала и одговарајућа правна средства која су штитила појединце и државу од таквих злоупотреба 2 Модерна, нарочито америчка антрополошко-правно оријентисана теорија и правна историја, ова и слична правила понашања у грчком полису без двојбе називају људским правима и слободама. Иако је тако широка интерпретација, модернизација и вестернизација институција демократске Атине подложна критици, 3 неспорно је да баш та, модерна правна мисао ипак прилично успешно у антици тражи, а понекад и налази, одговоре на вечито питање граница људских слобода. Природноправна теорија је на том плану такође дала своје јасне одговоре, 4 али је ипак и данас то питање веома актуелно, не само у филозофији права, него још више у извесним сасвим конкретним правним ситуацијама. Такав је случај са слободом вероисповести, која је загарантована многим међународним документима, али и унутрашњим правом, вероватно у свим међународно признатим земљама света. Слобода вероисповести загарантована је већ првим значајним документима о људским правима, почев од чл. 10 француске Декларације о правима човека и грађанина из 1789. године („Нико не може бити узнемираван због својих убеђења, чак ни верских, под условом да њихово испољавање не нарушава јавни ред утврђен законом“), а потом и уставима скоро свих земаља. Такав је случај био и са скоро свим српским уставима XIX века, почев већ од

1 Аристотел, Политшка 1317а-б; Тукндид, II 37 (чувени посмртни говор погинулим Атињанима) и VII 69 (Никијин говор којим храбри своје војнике, говорећи о врлпнама атинског уређења); Платон, Држава, 562а-563д, итд.

2 Wallace, R., „Personal Conduct and Legal Sanctions in ancient Athens", зборник Правна држава y антиии - pro et conra , Београд 1998, стр. 42 (Правни факултет у Београду).

3 Аврамовић, С., „Елементи правне државе и индивидуална права у Атини“, зборник Правна џржава у антиии - pro et contra , Београд 1998, стр, 7,

4 Идеја о границама појединих слобода је присутна код свих истакнутих мислилаца јуснатуралистичког правца. В. више о томе на нашем језику код Чавошки, К., Увод у право /, Београд 1996, 126.

5 ~Nul nc doit etre inquictc pour scs opinions, mcmc rcligicuscs, pourvu que leur manifestation nc trouble pas I'ordre public ctabli par la loi“.

347

Сима Аврамовић, Верска слобода и њена злоупотреба (стр. 346-364)