Анали Правног факултета у Београду

је изненадило и скоро шокирало све. Миша је клекнуо поред ковчега и вероватно се у себи помолио за Буду а потом је целивао ковчег. Био је то гест достојан једног Вилија Бранта који ће остати упамћен, Миша није имао за шта да се каје нити да моли за опроштај али је његов људски гест дирнуо све присутне који су се крстили и целивали ковчег. Приликом једног каснијег сусрета на факултетским степеницама предложио сам Миши да текст одржаног говора доставн Аналима као некролог. Одговорио ми је да о томе није размишљао али да he разговарати са Обреном (главним уредником Анала ) јер није уобичајено објављивање некролога за службенике. He знам колико је времена прошло од тог разговора када ми је Митгта, опет у пролазу, рекао само да је Обрен „озбиљно болестан“. А онда, једног јутра, на Факултету ме је дочекала вест да је Обрен умро. Просто да не поверујем јер сам у индексима студената видео оцене и познати Обренов потпис из претходног испитног рока. Тада сам га последњи пут видео, такође у ходнику. Изгледао је уморно, али сам мислио да је то од рада. Ја Обрена такорећи нисам ни познавао другачијег. Првн пут сам га видео када се умешао међу нас бруцоше улазећи у ~петицу'’ на врата кроз која су улазили само наставници и послужитељ Младен Станимировић са уређајима за озвучење. Обрен је ишао, праћен неколицином студената, полако се пењући ка излазу према ходнику и агитујући за окупљање у Стручној групи за историју државе и права. Касније сам чуо да га зову „Цицерон“ што ме је мало збунило јер сам знао да је Цицерон био филозоф и сјајан говорник чији је један говор о Катилини објавио Бранислав Нушић у „Реторици” коју сам читао припремајући се за очекивани пријемни испит за упис на Факултет. Нигде нисам прочитао да је био и правник а посебно да се бавио историјом права. Током студија Обрен је брзо мењао професионалну оријентацију. Одличном студенту све је лако. Нашли смо се у Стручној групи за међународно јавно право и дипломатску историју кроз коју су прошли многи који су се касније определили за друге области. Посећнвали смо и Семинар за грађанско право где је Обрен остао до краја. Иако смо као студенти становали у Студентском граду на Новом Београду и свакодневно путовали на предавања а недељом на утакмице зближили смо се тек када смо остали на Факултету, без обзира на различита професионална усмерења. У просторијама Факултета смо, нарочито зими, као докторанди бескућници, остајали до касних вечерњих сати. Опустили смо се тек после докторирања па смо и фудбал играли. У нашем дружењу у најлепшем сећању остаје заједнички боравак у Паризу где смо таксфе ишли путевима којима су нас водила наша ужа интересовања. Без обзира на то често смо се

612

In mcmoriam - Сазвежђе смрти (стр. 611-614)