Анали Правног факултета у Београду

Сретењског из 1835. године. 6 Видовдански Устав из 1921. године је питању слободе вероисповести посветио један прилично обиман члан, 7 на који се Устав из 1931. године снажно ослања и преноси га скоро у потпуности. Слобода вероисповести је у уставној историји превасходно имала за циљ да спречи покушаје појединаца или државе да утичу на верско опредељење грађана, нарочито у смислу забране и прогона припадника појединих вероисповести. У првим документима о људским правима и слободама по правилу се није ни помињало право на промену верског убеђења. Напротив, акценат је био на забрани да било ко трпи негативне последице због тога што припада одређеној верској групи, или да га било ко присиљава на исповедање другачије вероисповести.

6 Члан 97. Сретењског устава говори: ~Свако вјероисповједаније у Сербнјп има право, свршавати богослуженије сврје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано од правптељства Српског 1 . Једино тзв. Турски устав из 1838. године, наметнут Србији султановим хатишерифом, није нмао одредбе о верским слободама. Но, већ члан 119. Устава из 1869. каже: „Слободно јавно нзвршнвање верозаконих обреда нмају веронсповестн које су у Србији признате. илн које особеним законом буду прнзнате“, Члан 18. Устава из 1888. године предвиђа: ~Слобода савестп је неограничена. Све признате вере слободне су и стоје под заштитом закона, уколико вршење њихових обреда не вређа јавни ред или морал.“ Међутим, краткотрајнн Устав из 1901. године у члану 33. првн говори и о извесним ограничењмма верскнх слобода и прозелитпзму: ..Слобода је савести неограничена. Све су признате вере под заштитом закона, уколико вршење њихо вих обреда не вређа јавнн ред и морал. Забрањује се свака радња (прозелитизам) против Државне Вере. Српски грађани не могу се ослободитн грађанских н војних дужности, позивајући се на прописе своје вере“, док већ Устав из 1903. годнне враћа у правни поредак одредбе о слободи вероисповести из Устава из 1888. године.

7 Члан 12: „Ујемчава се слобода вере и савести. Усвојене вероисповести равноправне су пред законом и могу свој верозакон јавно псповедати. Удруживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере. Ннко се не може ослободити својих грађанских и војних дужностп и обавеза позпвајући се на прописе своје вере. Усвајају се оне вере, које су у ма ком делу Краљевине већ добиле законско прнзнање. Друге вере могу бити признате само законом. Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове и управљају својим закладама и фондовима у границама закона. Нико није дужан да своје верско осведочење јавно исповеда. Нико није дужан да суделује у верозаконим актима, свечаностнма, обредима и вежбама, осим код државних празника и свечаностима и у колико то одреди закон за особе, које су подложне очинској, туторској нлн војној власти. Усвојене н признате вере могу одржавати везе са својим врховним верским поглаварима и ван граница државе, у колико то траже духовни прописи поједнних вероисповести. Начин, како he се те везе одржати, регулисаће се законом. У колико су у државном буџету предвиђени за верпзаконе сврхе издаци, имају се делитп међу поједине усвојене и прпзнате вероисповести сразмерно броју њпхових верних и стварно доказаној потребп. Верски представници не смеју употребљавати своју духовну власт преко верских богомоља или преко напнса верског карактера или иначе при вршењу своје званичне дужности, у партијске сврхе“.

348

Сима Аврамовић, Верска слобода и њена злоупотреба (стр. 346-364)