Анали Правног факултета у Београду

cy ce сплела многа и различита значења и смпслови. И то не само својевремени, него на неки начин и много ранији. Било је, наиме, и раније у овој кући (као и другде, уосталом) разних усамљрника, страдалника, патника, жртваника. Неминовно је и да их има и да he их бити. Зато, ако је сада и овде недовољно запажен, може се поуздано рећи да је, у целости узев, оставило видан траг у историјату нашег факултета. Остаће незабораван. Многи други су истакнути, гласовити и значајни због других допрнноса и улога. Све је то нормално и не може друкчије бити. Зато му и приличи захвалност апонимног хора, изражена немуштим речитативом; хвала му на свему, што је хтео и што није хтео; што је учинио и што није учинио; што је постигао и што није постигао; што је добро и што ннје добро. Све је то људско, али по његовој мери. Отишао је наш Саша на вечнн починак. Остала је упитност: зар је све морало бити како је било? Зар није могло бити и обзпрнпје, људскије, човекољубивије, примереније, правије, праведније...? Драги наш Саша: нека је покој души твојој. Предуго си самовао у самилу свом, Усред пустоши овога света; Канула је и за тобом суза нека, А можда капље и овога трена, Кануће и одсад у закутку неком, Ко зна зашто, када и где, Та росна капља душевности будне. 4. мај 1998. Стеван Врачар

Стеван Врачар

621

In nicmoriam - (С)поменик нашем Саши (стр. 615-621)