Анали Правног факултета у Београду

тужиља, тим пре што ce ради о уговору који je закључен две године раније y односу на уговор о поклону. Тужиља je y моменту смрти покојне Видосаве постала власник стана y Београду, y Улици кнез Даниловој број 63, на којим je покојна Видосава била власник и чија je предаја тужиљи била одложена до смрти примаоца издржавања.

Код таквог стања ствари, правилно je примењено материјално право из члана 117. Закона о наслеђивању ( Службени гласник СРС, број 52/74, 1/80 и 25/82), који ce y овом случају примењује сагласно одредби члана 237. став 2. Закона о наслеђивању ( Службени Гласник PC, број 46/95), члана 7. и члана 37. Закона о основама својинскоправних односа када je тужбени захтев тужиље као основан усвојен, a противтужбени захтев тужене као неоснован одбијен. За такву одлуку нижестепени судови су дали ваљане разлоге које прихвата и ревизијски суд, тако да ce y ревизији тужене неосновано указује на погрешну примену материјалног права. Наводи које тужена истиче y ревизији истицани су и y току поступка пред нижим судовима и исте наводе су нижи судови правилно ценили.

Према одредбама члана 385. став 3. Закона о парничном поступку, ревизија ce не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, тако да нису могли бити предмет оцене ревизијског суда остали наводи ревизије који ce своде на оцену изведених доказа и на оспоравање правилности утврђеног чињеничног стања. Уосталом, y првостепеној пресуди je утврђено да je тужиља све своје обавезе из уговора о доживотном издржавању извршавала и y целости их извршила, осим y периоду само око месец-два док су тужена и њен супруг становали y стану са сада покојном Видосавом, y ком периоду je тужиља била фактички спречена да своје уговорне обавезе извршава.

На основу наведеног, применом члана 393. Закона о парничном поступку, ревизија je као неоснована одбијена.

Тужиљи нису досуђени трошкови одговора на ревизију, с обзиром да одговор није допринео при одлучивању о ревизији, тако да су ови трошкови били непотребни y парници (члан 166. став 1. y вези с чланом 155. ЗПП-а).

(Пресуда Врховног суда Србије, Pee. 3547/03 од 4. марша 2004. године)

2

Лиие које држи туђу непокретност знајући да она припада друГоме није савестан држалац y смислу y коме ce то захтева код одржаја те стога ни протеком 20 Година не може стећи право својине на овој непокретности.

Из образложења:

Пресудом Првог општинског суда y Београду П. 1945/01 од 15. 10. 2001. године, y изреци под I, усвојен je тужбени захтев, па je тужена

294

Судскс одлуке - Грађанско прапо (стр. 291-306)