Анали Правног факултета у Београду

чинило путем активне или пасивне делегације. To је значило да је новација у римском праву, поред промене предмета и основа обавезе, обухватала и могућност промене повериоца и дужника ( expromissio ), чиме се знатно ширило поље њене примене.

Савремено право, као и наш Закон о облигационим односима, промену субјеката у облигационом односу регулисао је путем посебних правних средстава у виду цесије којом се, под одређеним условима, врши промена повериоца (уступање тражбине), или, такође, под одређеним условима, и промена дужника у виду преузимања дуга. 19 На тај начин, у нашем праву, новација се, поред других услова, ограничава само на промену предмета или правног основа, чиме се скраћује њено поље примене у односу на римско право. С друге стране, код персоналне суброгације, такође долази до промене субјеката у облигационом односу (уговорна и законска суброгација чл.299 - 304. ЗОО), али, за разлику од новације, и поред извесне сличности, различити су услови и правна дејства ове две установе. Док се новацијом гаси стара и истовремено настаје нова облигација на основу изричите намере страна ( animus novandi), дотле код персоналне суброгације испуњењем долази до преласка права на испуниоца и не ствара се нова облигација између повериоца и дужника, што представља основно обележје новације.

2.2. Рецепција римског права. - Даља еволуција новације после историјског окончања римског права, може се пратити кроз више векова касније у контексту рецепције римског права у радовима глосатора и постглосатора (од XI до ХУI века) и њиховог утицаја на позитивно право многих европских земаља као што су Италија,

19 Закон о облигационим односима (чл. 436-445) предвиђа да поверилад може уговором закљученим са трећим пренети на овога своје потраживање, изузев оног чији је пренос забрањен законом или које је везано за личност повериоца, или које се по својој природи противи преношењу на другога. Када је у питању промена дужника, Закон о облигационим односима (чл. 446-450) предвиђа да се преузимање дуга врши уговором између дужника и преузимаоца, на који је пристао поверилац. Надаље, када је реч о преносу и права и обавеза из једног уговора, што се назива уступање уговора, Закон о облигационим односима (чл. 145-147), предвиђа да свака страна у двостраном уговору може, ако на то пристане друга страна, уступити уговор неком трећем лицу, које тиме постаје носилац свих њених права и обавеза из тог уговора. С друге стране, Закон о облигационим односима (чл. 348) код пренова (новадије) предвиђа да новација, поред других услова, обухвата промену предмета или основа постојеће обавезе, а не и промену повериоца и дужника. Самим тим, домен примене новације у савременом праву је ужи у односу на новацију римског права (што се не односи и на француски Грађански законик, чл. 1329, 1332, 1333. после реформи Законика из 2016. године, чл. 1271. који је важио до реформи), апи то не значи да је новадија данас изгубила значај, што доказује и судска пракса која у овом погаеду није занемарљива. Реч је само о томе да је у савременом као и у нашем праву новадији дато уже поље примене, чије су границе обележене само променом предмета и основа обавезе, а не и променом повериоца и дужника, која је регулисана посебним установама.

173

Марко Перовић (стр. 167-187)