Анали Правног факултета у Београду

Француска, Немачка, Холандија, у одређеној мери и у другим европским земљама. 20

Рецепција римског права у поменутом периоду снажно је утицала на доношење великих модерних кодификација грађанског права у XIX и XX веку, тако да су многе установе римског приватног права, у нешто измењеном, а често и у изворном смислу, биле репродуковане у модерним европским кодификацијама грађанског права. По себи се разуме, да се ова констатација односи и на облигационо право и то у обухватности њешвих категорија, где се налази и новација као један од начина престанка облигација. 21

3. ПОТРЕБНИ УСЛОВИ

3.1. Збирно одређење

Упоредно, као и наше законодавство, предвиђају потребне услове за пуноважност новације и ширину поља њене примене. Тако, уколико се новација простире и на могућност замене повериоца и дужника у једном облигационом одиосу, онда су и услови за њену пуноважност бројнији и сложенији у односу на схватање да се новација ограничава само на промену предмета и правног основа обавезе. 22 С друге стране, пошто новација подразумева сагласност воља повериоца и дужника, очигледно је да њихов уговор мора испунити све опште услове за настанак облигационог уговора, али овде ће бити речи само о оним условима који су карактеристични за новацију. Са овим напоменама, ево услова који су неопходни за настанак новације у нашем праву: 1. постојање старе облигације; 2. стварање нове облигације; 3. постојање разлике између старе и нове облигације у погледу предмета и правног основа и 4. намера странака да изврше новацију ( animus novandi). 23

20 О рецепцији римског права, вид. нарочито: Никола Мојовић, Ргшско праео. књига I, Историја римског праеа, Правни факултет Бања Лука 2008, 509-526.

21 У том смислу грађански законици европске фамилије права; француски ГЗ из 1804. (чл. 1271-1281 пре реформи из 2016); аустријски ГЗ из 1811. (§§ 13761379); српски ГЗ из 1844. (§§ 849-854); Општи имовински законик за Црну Гору из 1888. (чл. 622); немачки ГЗ из 1900, пренос тражбине и преузимање дуга (§§ 398419); швајцарски ГЗ из 1911. (чл.116-117); италијански ГЗ из 1942. (чл. 1230-1235); југословенски ГЗ из 1978, који је и данас на правној снази у Србији (чл. 348-352).

22 Опширније вид. F. Terre, Ph. Simler, Y. Lequette, 1309-1310; J. Carbonnier, 2502-2503; M. Planiol, G. Ripert, 198.

23 За наше право, оппшрније вид. М. Константиновић, 200-201; Ж. Ђорђевић, В. Станковић, 590; Ј. Радишић, 359; Љ. Милошевић, Облигационо праео , 204.

174

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017