Анали Правног факултета у Београду

3.2. Постојање старе облигације

Ово је први и неопходни услов за настанак новације, јер ако нема постојеће облигације, не може бити речи о новацији, пошто она увек подразумева престанак старе и истовремено настанак нове облигације.

Овај услов покреће бројна питања везана за постојећу облигацију. Пре свега, поставља се питање пуноважности новације ако је ранија обавеза била ништава (апсолутно ништава) или рушљива (релативно ништава). Разлика је велика. Опште особине ништавих и рушљивих ушвора 24 одражавају се ина правну судбину новације. Тако, уколико је стара облигација ништава, новација је без правног дејства и сматра се да је није ни било. 25 Напротив, уколико је стара облигација само рушљива, новација је пуноважна ако је дужник знао за недостатак раније обавезе. 26 У суштини, овде је реч о могућој конвалидацији рушљивог ушвора ( negotium claudicans) од оног уговорника који, под законом одређеним условима, може да се изрично или прећутно одрекне од права на поништај рушљивог уговора и да га на тај начин накнадно правно оснажи.

Даље, може се поставити питање да ли је уговор о новацији пуноважан уколико је претходна облигација закључена под одређеним условом у смислу будуће неизвесне околности. Одговор на ово питање зависи од врсте услова и њиховог дејства на пуноважност уговора. Уколико је услов недопуштен са становишта правног и моралног поретка односно ако је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, 27 његовим наступањем уго-

24 Вид. Закон о облигационим односима, ништави уговори (чл. 103-110), рушљиви уговори (чл. 111-117); вид. и Владан Станковић у Коментару Закона о облигационим односима , књига прва (ред. С. Перовић, Д. Стојановић), Правни факултет, Крагујевац 1980, 358-382. У погледу пшре правне литературе вид. М. Константиновић, 73; Ж. Ђорђевић и В. Станковић, 231-247; Ј. Радишић, 170-176; Слободан Перовић, Забрањени угоеори, Београд 1975, 225-250; Божидар Марковић, „Поштење и морал у праву“, Архив за правне и друштеенв науке , Београд 1922, 332; Драгољуб Стојановић, „Слобода уговарања и јавни поредак“, Архие за правне и друштвене науке , Београд 1968, 385; Alain Simon, L’ordre public en droit prive , Rennes, 1941; Philippe Malaurie, L’ordre public et le contrat, Reims 1953; Jacques Saiget, Le contrat immoral , Paris 1939; G. Ripert, La regie morale dans les obligations civiles, Paris 1949.

25 Законом о облигационим односима цредвиђено је да се сматра, када је уговор о пренову поништен, да није ни било пренова и да ранија обавеза није ни престала постојати (чл. 352).

26 Закон о облигационим односима (чл. 351, ст. 2). Вид. Б. Лоза у Комвнтару Закона о облигационгт односима, 1107.

27 Законом о облигадионим односима предвиђена је ништавост уговора у коме је постављен услов који је противан принуцним прописима, јавном поретку или добрим обичајима (чл. 75). У ствари, то је конкретизација ограничења аутономије воље страна у облигационим односима (чл. 10).

175

Марко Перовић (стр. 167-187)