Анали Правног факултета у Београду

гашења старе и настанка нове облигације. Одговор гласи; то су ипак два широка поља примене која обележава различитост предмета и/ или различитост правног основа. У том смислу, Закон о облигационим односима предвиђа да обавеза престаје новацијом ако се по верилац и дужник сагласе да постојећу обавезу замене новом и ако нова обавеза има различит предмет или различит правни основ. 38 Из овога произилази да се разлика између старе и нове облигације не може односити на нешто друго, већ само на предмет и правни основ обавезе. При томе, разлика се може испољити алтернативно у предмету или правном основу, а могућа је и кумулативна промена и предмета и правног основа.

Промена у предмету постоји када се странке сагласе да се уместо дугованог предмета преда друга одређена ствар, с тим да се стара обавеза угаси и да истовремено настане нова обавеза са другим предметом. Као што смо раније истакли, битна разлика према datio in solutum огледа се у томе што се ту не ствара нова облигација, већ се само мења постојећа облигација у погледу идентитета дугованог предмета. Када је реч о новацији предмета обавезе, треба приметити да нема новације ни у случају да странке договоре смањење или повећање дугујућег предмета, што представља само модификацију постојеће облигације, а не и њену новацију

Међутим, када је реч о новацији путем замене дугованог предмета, поставља се питање која својства мора да има предмет обавезе да би био релевантан са становишта новације. He упуштајући се овом приликом у теоријску расправу о томе шта је садржина, а шта предмет уговорне обавезе, 39 задржаћемо се на законским одредбама којима се одређује: какав мора бити предмет обавезе, ништавост уговора због предмета, кад је предмет обавезе недопуштен, кад је предмет обавезе одређен односно одредив.

Посматрано са становишта уговорног права, предмет сваке уговорне обавезе се састоји у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу {dare, facere, non facere, pati). У смислу настанка новације путем разликовања предмета старе и нове облигације, можемо рећи да, на пример, dare може да се замени са facere и обрнуто, јер у оба случаја реч је о предмету уговорне обавезе. При томе, уговарање веће или мање количине или вредности дуговане ствари, не чини новацију. 40

38 Закон о облигадионим односима, чл. 348. Иста формулација је предложена и у Преднадрту Грађанског законика Републике Србије из 2015. (чл. 551).

39 Опширније, вид. О. Станојевић, „Садржина и предмет облигационог одЋОСд.“,Анали Правног факултета у Београду 5-6/1971, 519.

40 У том смислу: Богдан Лоза, Облигационо праео, Општи дио , Сарајево 1981, 79. О предмету уговорне обавезе уопште вид. М. Константиновић, 34; Ј. Радишић, 79; Љ. Милошевић, 53; Marty, Raynaud, 150; Ј. Carbonnier, 2008.

179

Марко Перовић (стр. 167-187)