Анали Правног факултета у Београду

2. Престанак старе и настанак нове облигације узајамно су условљени: једна без друге не чини новацију. Временска тачка њиховог сусрета, означава и свршетак и почетак њиховог облигационог односа, заснованог на опредељеној намери повериоца и дужника.

3. Animus novandi, послужимо ce речима посткласичног римског права, означио је довршени интегритет новације која се кроз стипулацију развијала у класичном праву. Имала је широко поље примене. Поред промене правног основа (iusta causa), новација је била и средство промене личности повериоца и дужника (; novatio inter novas personas).

4. У нешто измењеном оквиру, новација је у XIX и XX веку, све до данас, доживела рецепцију, у виду одговарајућих одредаба, европских кодификација грађанског права.

5. У већини савремених правних система, она је, у поређењу са својим првобитним изворима, добила уже поље примене, јер су је напустиле могуће промене облигационог односа, које су данас регулисане као посебна правна средства изван новације у виду цесије и пре)'зимања дуга. Све то битно не умањује улогу новације коју она има у савременом праву. Напротив, aliquid novi, који се данас састоји у могућности промене предмета и правног основа, довољно отвара значајне просторе на којима се новација примењује.

6. И поред извесне сличности новације и замене испуњења ( datio in solutum ), ипак постоји значајна разлика, јер код замене испуњења не настаје нова облигација, већ се постојећа мења само у погледу предмета обавезе тако да постојећа обавеза наставља да производи своја правна дејства. Поред тога, новација подразумева и промену правног основа, док се datio in solutum односи само на промену предмета обавезе.

7. Новација се никад не претпоставља, она мора бити јасно и недвосмислено изражена сходно потребним условима за њену пуноважност.

8. Новација подразумева испуњење следећих услова: постојање пуноважне старе облигације; стварање нове пуноважне облигације; постојање разлике између старе и нове облигације у погледу предмета и/или правног основа; намере странака да се изврши новација.

9. Дејства новације могу се поделити на примарна и секундарна дејства. Примарна дејства произилазе из саме дефиниције новације која има двоструко дејство: престанак постојеће облигације и истовремени настанак нове облигације између истих лица. Престанком старе облигације престају и сва споредна права, ако није друкчије уговорено.

10. Секундарна дејства новације огледају се у утицају новације на постојање других облигационих односа, нарочито оних са више

183

Марко Перовић (стр. 167-187)