Анали Правног факултета у Београду

да сваку епоху организује у неколико целина Koje се односе на посебне сфере његовог професионалног живота.

У првом делу књиге подробно је описано првих тридесет година Познеровог живота: период детињства, формалног образовања и првог радног искуства. У том делу читалац сазнаје да Познер, који ће касније постати бескромпромисни класични либерал, потиче из имућне породице комунистичких уверења, која је била у прилици да му омогући похађање квалитетних школа. Сведоци те епохе Познеровог живота описују га као „занесеног учитеља геометрије“, скромног и одмерених манира. Већ са шеснаест година уписује се на студије енглеске књижевности на Јејлу, што ће трајно обележити његов потоњи рад као правника, који, према сопственим речима, захтева исти вид маштовитости и дубине. Ипак, Познер истиче да су студије права на Харварду биле највредније образовање које је стекао у животу. Иако је ту као студент остварио вансеријске резултате, његов бунтован карактер утицао је на то да му по завршетку студија не буде понуђено место предавача. Уместо тога, Познер је започео правничку каријеру као приправник у Врховном суду, а затим „се тражио“ у пословима при Федералној трговинској комисији (. Federal Trade Commission) и у једној реномираној адвокатској канцеларији. Заједничко свим тим пословима било је то што је „морао да брани ставове у које често сам није веровао“. Жеља за независношћу коначно је определила његову одлуку да се окрене истраживачком позиву.

Иако је своју академску каријеру започео на Стенфорду (Stanford University ), Познер врло брзо прелази на Чикаго, где је провео свој академски радни век. Ту је имао прилику да сарађује са неким од највећих економиста тог времена: Ароном Дајректором, Роналдом Коузом, Џорџом Штиглером и Геријем Бекером, који су имали одлучујући утицај на његово интересовање за економску анализу права. Њихов утицај је заправо био толико снажан да је све што је Познер радио на Чикагу, према речима Домнарског, у крајњој инстанци било усмерено на развијање те дисциплине и помагање другима да овладају њеним језиком. За Познера економски метод није представљао апстрактну теорију одвојену од стварности већ, напротив, практично оруђе за разумевање и унапређивање правног система. Сматрао је да студије права уче будуће правнике двема важним вештинама - да идентификују правна питања и да предвиде како ће судови одговорити на питања која се нису појавила у претходних сто сличних случајева, у чему економска анализа заузима важно место. Његова основна премиса да је логика правног резоновања у основи економска била је, међутим, страна бројним академским правницима који су у томе видели покушај припадника других дисциплина да узурпирају њихову област. Домнарски истиче да је предмет

227

Прикази (стр. 226-236)