Анали Правног факултета у Београду

над управом друштва да таквим одлукама не прикрива личне интересе; спречавање пада вредности акција несагласних акционара и умањење њихове ликвидности узроковано одлукама већине које дају основ за та права; подстицање и других акционара, посебно контролних и већинских, да више надзиру управу како би предлагала и те одлуке само кад су у интересу свих акционара и слично; док други иду у пршог негације такеих права: ликвидност акција несагласних акционара може водити неликвидности самог друштва узрокованог извршењем те обавезе; одлуке које потенцијално активирају права несагласних акционара доносе се квалификованом већином акционара, уз редовно учешће и акционара који имају значајно и/ или контролно капитал учешће, а који су по самом закону дужни да такве одлуке доносе „у интересу акционарског друштва“ - темељни принцип акционарског права, као синтетичком интересу свих акционара, па дакле и оних који су потенцијално несагласни; сви основи потенцијалних права несагласних акционара у зони су одлука скупштине акционарског друштва, а не управе друштва, те је предлог управе под „правим“ интересним надзором; законска гаранција таквих права несагласних акционара супротстављала би се и друшм темељном принципу акционарског права - принципу равноправности акционара исте класе).

Српски законодавац у сусрет променама закона који уређује привредна друштва у уређењу тог питања мора свакако бити далеко рестриктивнији од постојећих решења. Рестрикција постојећих основа, прешироко постављених, права несагласних акционара, чини се, ни у ком пошеду није упитна. У окружењу неспутаности постојањем било којих обавезујућих решења регионалне или друге природе, чини нам се такође да утемељење тих права не би требало да буде у зони императивности у постојећој форми, али ако би се законодавац определио за неку форму императивности, чини се да би кључни аргумент потребе неке форме минималне законске гаранције тих права, који се састоји у последичном губитку ликвидности акција несагласних акционара, могао бити „задовољен 44 уређењем тог питања на истој основи на којој је законодавац уредио права мањинских акционара зависних друштава код закључења уговора о контроли и }шрављању са матичним друштвом у делу права на исплату гарантоване просечне дивиденде по акцији утврђени број година. Гаранција других и додатних права несагласних акционара у случајевима законом дефинисаних минималних основа, уз могућност аутономног проширења, могла би да буде у зони аутономије акционарских друштава.

Мирко Васиљевић, Вук Радовић (стр. 7-27)