Арнаути и велике силе

137

доше народи да се братиме и да заједнички светкују „слободу.“ Европске реформе постадоше анахронизмы. Младо-Турци као да не беху с раскида да нареде изборе за турски Парламенат чак и у Босни и Херцеговини. Аустро-Угарска услед тога на врат на нос претвори окупацију тих земаља у анексију. Русија, којој беху „везане руке ранијим уговорнма“ с Аустријом, а изнурена после свога рата с Јапаном, морала je пристати на ту анексију и остави српски народ на милост и немилост Аустрије. Младо-Турци задовољише се једним аустријским масним бакшишем, па окренуше сву своју силу државну да отоманишу све народе у Турској. Сад тек пуче Балканцима пред очима, те видеше за чиј су се рачун клали међусобно по Македонии. Сад тек појмише и Бугари да због Македонке стављају на копку и уједињену северну и Бугарску. Сад тек заборавише Срби Сливницу, а Грци покољ Грка у Анхијалосу. Сад тек почеше ове три балканске државе да се оружају на врат на нос и угуше код куће сумануту Партизанску борбу. Сад тек закључише Балкански Савез, који je од Порте могао да захтева автономију за све своје су народ нике у Турској. Турска се смејала као луда. Т}фски министар Спољних послова само рече: „пустите меда се смејем“ („Laissez moi rire“). Али je тај смех пресео Турској. Велике европске силе из почетна су се само осмехивале. Оне беху сагурне да he Турска излемати ове „државне кепеце“ као Бог ђавола. Па зато заједнички саопштише балканским кепецима; да се ннсу усудили да нападну на Турску , јер