Арнаути и велике силе

166

говори, тако исто пише и језуитски лист „Католичка Немачка“: „Али Аустрија не сме и неће бити трома. Аустрија je већ изјавила да неће трпети да Србија метне руку на Санџак Новопазарски, којн би управо одавно требао да je аустријски, и она ће ту земљицу узети, Пошто су аустријске трупе готове, то he њихова шетња можда отићи чак до Цариграда и ми можемо само рећи : са срећом Аустријо ! Нека ce једном отерају из Европе покварени Турци, који су не само у прљавштини Мухамедове вере, него су још постали и слободни зидари. Цариград треба да припадне западном геройском хришћанству. (Коме? језуитском, лютеранском, елветиском или англиканском хришћанству? Прим. Уредништва). „Нека Аустрија буде поротник међу балканским државама, јер ниједна друга држава није толико способна за то. Нека она пожње славу да je опет подигла католички крст на цркви Св. Софије. Она je то заслужила вековном крвавом борбом противу исламских упропаститеља културе. Дакле, напред Аустријо ! Нико ти не може сметати. Енглеска се боји од нас, Русија се боји буне у својој властитој земљи, Француска има покварен барут, а нов још није измишљен. Сем тога дела Немачка стоји иза тебе. Сад или никад може се Русима запржити чорба." На то одговара бечки „Свенемачки дневни лист“, das Alldeutsche Tageblatt : „На вашу жалост нема од тога ништа, jep А}штрија, која je постала држава за славизирање, која je помоћу римске цркве и њених политичких машица постала држава за славизирање, изгубила je политичку способност да игра улогу, коју јој сад подмећу из Рима да буде ултрамонтанска сила водиља противу Истока и противу ислама у Ев-