Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Бр. 9. и 10. У Карловцима 10, (23.) децембра 1914. Год. 1.

АРХИВ

за историју српске православне карловачке митрополије.

Уређује прота ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ, библијотекар патријарашке библијотеке.

ЕЖаљвелада Саборсоког Одбора.

Како су дошли Архиепископи-Митрополити Карловачки до титуле „Српских Патријараха“.

Познато је да по смрти патријарха Арсенија Црнојевића (+ 27. Окт. 1706.) први народни сабор одржани у Крушедолу 7. Јан. 1708. не хтеде на његово место изабрати патријарха, него прогласи за катедру митрополитску манастир Крушедо, а за »прввђишаго и начелнЂИшаго« митрополита изабра Исаију Ђаковића, који се морао заклети да ће »cBer'Biimaro и блаженЂђИшаго архјелскопа Шескаго (пећског) и патртарха словђносрљбскаго познавати за старђиша по прввопрђстолствно и вго в длуховнимљ налђжанио неотлачати се вћчне«.

И од тога доба сви су потоњи Дрхиепископи-митрополити носили титулу само Архиепископа-митрополита.

Једино је пребегли на ову страну патријарх Арсеније ЈовановићШакабента и као Архиепископ-митрополит носио титули српског Џатријарха, а по смрти његовој опет су његови последници све до 1. Маја 1848. носили титулу Дрхиепископа-митрополита.

1. Маја 1848. одржана је у Карловцима народна скупштина, коју је Архиепископ-митрополит Јосиф Рајачић сазвао да се на њој посаветује народ: »шта би требало радити на заказаном од угарског министарства за 15. Мај народном сабору«.

Иста је скупштина извикала Рајачића за српског Патријарха. А kako je ва њој дошло до тог прогласа, описано је у 57. броју »Свеопштих југословенских и српских народних новина« од 20. Јунија 1848. у чланку: „Једна рјеч у своје доба“.

У истом се рекло: „— — Скупштина 1. Маја би заказана да се иосавјетујемо, што нам на Народном сабору за благо народа радити треба; па је ли се кто посаветоваог Нико. Него за по сата а на песку (у то је доба било у дворској авлији велика гомила песка, и на њој је био намештен сто за председника — Рајачића) начинисмо и ПатриЈарха и Војводу и Војводовину, тако без обзира и расмотрења, да се сваки тко је то видио, сам од тог шта би уплашити морао, шта се, и особито Како се све учини. — — На ту нашу скупштину, дошао је само срјемски народ, и дошла су гдикоја браћа с оне стране Саве као гости, и мила ради, да нам се радују. Из даље пак границе, из Баната, Бачке и Барање и овамо до Будима, нашег народа, изузимајући гдикоје родољупце, који су сами за себе тамо дошли, народ овдашњи У тој скупштини представљен био није. — Пита се, а зашто није дошао 2 Зато, јер је та скупштина изненада заказана, а управо зато, што је и скупштина ова, и Народни сабор онај, који смо сви имали, у једно