Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

.

96 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Та ме љубав и тера и гони и одржава да не малакшем, те да и надаље још за ову годину пробам са издавањем „Архива“, па ако не узиде, мораће она и код мене престати, и то на срамоту нашег народа и интелигенције његове.

Ми се овамо — а особито наша омладина — размећемо с фра-

зама, како би се могао наш народ просветити и изнашају се за

то свакојаки предлози, предлажу разне библијотеке — које не купују књиге и не држе листове, — за чије се изведење ми и не бринемо, а не увиђамо јадници, да пре свега треба нашу интелигенцију просветити и научити је шта је њена дужност, и шта она дугује народу.

Није ли то брука и срамота, да су наши стари књижевници још 1845. увидели корист од обелодавања историчких споменика, тако се н. пр. синовац владике Мушицког др. Ђорђе Мушицки јадао у „Српском народиом листу“ за 1845. стр. 5. што српске старине немају свога Вука, него у мраку труну, а без њих се не може написати ваљана повесница. Наш мили и умни г. Стојачковић пре-

треса толике стране историке са неусипним трудом, да свој род са своим предцима и самим собом упозна, а најстарије готове дипломе нашег народа, да друго неспомињем, труну на печал, срамоту и штету општу. Ко своја права не зна, може ли ихи ијенити = +=.

А Александар је Стојачковић те и. год. и истим новинама написао чланак: „Две три рјечи касателно грађанске, црквене и писмене повјестнице нашег народа“, у ком је говорећи о важности публикација српских споменика, рекао, како би требало дасе о народном трошку спреме и вољни људи да прегледе све архиве где има спомена о Србима, да обиђу све српске и влашке крајеве и саберу све старине које уз пут нађу, како не треба ни записе и натписе занемарити, јер су и они врло важни извори за упознавање народне

прошлости, За тим рече: ако је која наука, то је зацело народна повесница у обзиру на садашња наша обстајателства једна од највеће важности. Она нас на обште спомене прошлости знамените побуђује и Мађари с опасношћу за живот траже споменике из своје прошлости чак у Азији, а српски у Европи у тами леже. Срби — рече — чекају да им странци повечничке изворе издаду. (В. др. Николе Радојчића: „Александар Стојачковић као историк“, Карловци 1911.) - ђ

И кад се данас нађе човек да покрене лист „Архив“ за исто-

рију српске православне карловачке митрополије, и за њега се сав заложи, па од толико наших великодостојника, богаташа, богатих општина и интелигенције, не може од претплате ни да се штампарски трошак подмири, него мора од уста да откида и уз труд да доплаћује за штампање, и да не беше припомоћи г. г. протосинђела др. Вићентија Вујића и Макарија Гаврилова, од којих сваки

по 50 кр. приложише, монашког удружења које 200 кр. а управа · манастира Хопова која 100 кр. приложи, ја бих данас дуговао _ штампарији за прошлу годину 500 кр., дочим овако дугујем још само 100 кр. — јер у место нужних 200 претплатника, „Архив“ није имао више од 114 плаћена претплатника: ту престаје всјак глагол !

Карловци 28. фебруара 1913. “

- Д. Руварац. уредник „Архива“. Српска Манастирска Штампарија у Ср. Карловцима. 1912.—492.