Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске праволавне карловачке митрополије 131

означенима; од туда и удјелење права дјелења столова црквених одбору без сваког, а најмање мјеродавног сутицаја од стране свештенства, које ваља да је поглавити сепзог атштогит пастве своје, нашто би се при раздавању столова особито пазити имало (5. 63. НЕ последње.)

К предложеном долази не мање у обзир и ине одређене прерађење уредбе (8. 23. ђ.) по коме има скупштина уплива при постављању ђакона, помоћника и пароха.

Но какав је уплив тај, о том ближа наређења не налазе се.

О том говори само Рескрипт и по овоме даје се закључити, да од тога и онај неће бити мањи.

Права и једина побуда томе, да се уплив такав у Рескрипту (1. р. Е.) дао скупштини тада, поникла је искључиво из опортунитета без сваког даљег правног обзира. Мислило се тиме да ће Симонији, коју су негда неки Епископи упражњавали, доскочити што више и само зло то у корену угушити; но они, који су тако судили, желећи избећи тиме Сцилу, упадоше у Харидбу; јер кроз таку одредбу као што је ноторно, отворише врата широм не само ужасном подмићивању представника дотичних, већ и грдном кортешовању.

Епископ, ако и Симонији подлежећи, ипак се је више обзорао на боља качества оног од конкурирајућих, кога, па и на место, коме ће га пароха представити, дочим овде тога обзира никако није.

И лице, које таким путем долази до парохијског благодјејанија не губи толико у очима парохијана својих од ауторитета свога, колико онај који путем упитним себи парохију осваја, јер таким начином чини себе по све зависним од пастве своје којој ваља да буде Отац, пастир учитељ.

Зло је то право, а тим веће, кад се узме у рачун и она грдња, из кортешовања проистичућа деморализација, и к томе околност, да је од таког уплива фактична посљедица та, да до парохије у обште, а нарочито боље, могу данас доћи зли, никако пак добри дуси. Ономе злу, могућем сирјеч упражњавању Симоније од стране овог или оног Епископа, да је се путем суда и доскочити, овоме пак никако. Ен

По томе дакле већ сам опортунитет, добро схваћени, саветује, да се упливу погледу томе од скупштине, односно општине, уклони, без да се нужде има, разлога зато поискати и са догматичногправног и обичајног гледишта, као што је и цела предстојећа прерађена уредба ли сматрана по мени са гледишта једног опортунитета не само по цркву но и по државу саму, исто тако, као што је и сама та прерађена уредба потекла са земљишта опортунитета по схваћању опет односних.

И о свима преднаведеним празнинама, додатцима, односно променама, не чини Сабор у представци својој ни једном речи спомена, а некмоли, да тима даде довољна разлога, као да их и није у упитној уредби, и као да нису ни од какве важности, што не стоји већ и с тога, што иначе неби имати могле ни мјеста у уредби; а не чини спомена, нити даје разлога тиме у представци јамачно ни зашто друго, доли страном, што му разлози, који би иоле посто-

ж