Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

158 Архив за историју српске православне карловачке митрополије %

Како је пак тај исти закон конституантном Сабору т. ј. оном који се у смислу 8. 5. овог закона сазвати имао на ту цел да се Сабор статутом устроји (8. 7.) већ у напред састав одредио, расположивши да се исти осим Епископа из 25 свештеника и 50 световних чланова састојати има, то верни световног реда, који себе сматрају заступницима народа, видећи себе на том конституантном Сабору, који се год. 1869. састао, и који је свој рад зеде теоротапа уасате у год, 1870. и 1871. наставио у пре-. тежној већини, непропустише згодну прилику, да тумачењем 1Х. зак. чл. у том смислу, да је аутономија народу дата, и да је народ највиши господар у цркви, сву црквену власт од Архијереја одузму и народу односно себи присвоје; односно да Сабору тако устројство даду, помоћу кога ће световни елемент црквену власт за свагда задржати.

Превага световног елемента у Сабору имала се дакле на сваки начин и за будуће асигурати, а то већ и с' тога, што је вође сабора руководила — као што их руководи и сада — та тајна мисао, да Сабор с временом ваљда и нека права политична врши. О овоме последњем сведоче најбоље пројекти саборског устројства од г. 1870. 1871. који међутим незадобише највише санкције највише с тога разлога, што је висока влада назирала у тим пројектима смер, да се црквени сабор претвори у световни збор (одпис Гд. кр. уг. Минис. просвете од 7. Јуна 1870. Нпрез. 770.).

И ако из почетка — усљед даног одељеног мњења Епископата изгледаше да Сабор у својој намери, да тако рећи секуларизира цркву, неће успети, ипак испаде Сабору од г. 1874. за руком, да на челу автономије народне и самоуправе у цркви устројством саборским, које је највишим решењем од 14. Маја 1875. одобрено, подпуну победу извојује, што је тим лакше било постићи, јер су већ предходно привремена уређења Епархија, Митропол. црквеног и народ. црквено-школског Савета као и саборски изборни ред, која је Сабор од год. 1870. донео, и која сва на начелу „народне аутономије“ почивају, највишим решењима од 29. Маја 1871. фревишње одобрене задобила, исто тако као што је и школ. Уредба, за тим г. 1872. прев. одобрена и у живот уведена — све за време упразњености митрополитске столице. —

Сабор 1Х. зак. чланком од г. 1868. једино на то упућен, да се у свом организаторном раду у границама државних закона креће, а за границе црквеног закона, устава невезан, није се у реченоме своме раду на ове ни обзирао; али ипак и ако је начело народне аутономије у цркви кроз цело црквено то устројство, као што сам напред имао част изложити, — од горе до доле спровео, није га чисто спровео; оставио је томе устројству ипак фирму црквену, ставивши на чело управи епархијској и митрополитској Епископе и Митрополита, сигурно само зато, да замаже и народу и високој влади очи, као да начелно учење цркве и њене основне установе новим уредбама нису тангиране, и да на туђу одговорност може по својим органима радити у цркви шта му је воља.

Тако је дакле постао садањи правни ред у српској правосл. цркви, о којем сам дјејству част имао горе говорити.