Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 185 мешају у црквене ствари; али исто тако не трпи, да се црква, односно клир, меша у државне ствари.

Основа овом погледу православне цркве јесу речи Спаситељеве: „Подајте царево Цару, а божије Богу“.

Према овоме прав. црква 1.) налаже послушност према свим државним властима, и казни овамо односне преступе.

То посведочавају:

а.) Св. писмо: „всака дзша властемђ придержацимђљ да повинЗетса; нђстБ бо властб, аце не 6 Бога“. — (Рим. 13, !1.).

Цара чтите (1. Петр. 2, 17.).

Многи молитвњ творите и молента за цара и за всл человћки, иже во власти с5тђ (1. Тим. 2. 1.).

в.) Канони: Канон С. С. Ап. 83. заповеда: Ошзаџе Кесет уе! рппстрет ргаејег јиз сотштећа аНесегћ, роепаз |пађ, е! 8! 51 ашдет сјепсиз, деропаит, 51 его Тасив зестесешт.

2.) Забрањује свом целокупном клиру мешање у световне, односно државне ствари, управу и т. д.

Ово посведочавају канони и то: С. С. Ап. кан. 6. који заповеда: Ергзсориз хе! ргезђутег, хе! Ффасопиз заесшагез сигаз поп 515-

стртаћ, аћодш дЧеропашт; — а 80. вели: „Г!хитиз поп оропеге ерасорит уе! ргезђујетит зетрзит ад рибИсаз адтинзганопев депиеге, зед 1п ессјезјазнсја песоз уегзап. — Мето ешт рогез!

диобиз Ротинз зегмте, зесипдит Ротит ргаесершт, и кан. 82. С. С. Ап. Ерзсориз уе ргезђутег хе! Фасопиз ехегсиш уасапз е! штадие орбпеге уојепз, готапшт зесе! таст ташт еј засегдојајет адтитзтанопет, деропаг, Опае зшт ешт Саезапз, Саезап, аиае зшт! Пећ, Пео. Конечно исто налаже и ТУ. васл. Саб. кан. 7.

3.) На последку правосл. црква само је онда тражила интервенцију од државе ако и кад је она на свом црквеном земљишту стешњена бивала од страног елемента.

И о овоме сведоче канони, наиме 96. и 97. Сабора картагенског. Али с друге стране прав. црква тако исто забрањује држави односно државним властима свако мешање у црквене ствари.

То посведочавају многи такођер канони; тако н. пр. С. С. Ап. 30. У, 6. и 12. Антиох. 12.

Неда се истина порећи, да је у току времена прав. црква, као и многе друге што су, била изложена злоупотребама, насилијама и т. д. како од стране држава, државних власти, тако не мање и од стране других страних стихија, као што нам то Историја сведочи. Али правосл. цркву све то није ништа прејудицирало, јер њен поглед остаде свагда чист и непомућен.

Напослетку и то стоји, да су многа права, која данас државна власт не само гледе цркве, него и у цркви врши, припали тој власти изричним или ћутећким преносом истих на њу од стране правилних носиоца црквене. власте. Црква је та права пренела на државну власт, а нарочито на поглавицу државну понајвише у награду њиових великих заслуга по њу; али зато црква с тим правом може од државне власти и захтевати, да је ова штити и брани у њеним

»