Архив УНС — Село

Просвета Сто година Матице Српске.

Стогодишња прослава Матице Српске је н'ајлепша победа задругарске мнсли код Срба. Јер, с пуаим правом, нашем задругарском свету се може о Матици гозорати као о Књижевној Задрузи, Фебруара 16. (4) године 1826. удружило се шест пештанских трговаца (Јосиф Маловук, Гаврило Бознтовац, Јован Деметровић, Андреј Розмировић, Ђорђе Станковић и Петар Рајић) с једним свршеким правником, Јованом Хаџићем Милошем Светићем и сгворили су мален фонд од 280 ф Јрината сребра да помоћу тог фонда унапређују српску књижевност. Да ли је то била детињасга, је ли била луда мисао: хтети помоћи књижевност фондом. од 280 сребрних форината? Мисао би та била смешна, и смешан би био тај фонд који има у плану „распространеније књижества и просвештеније народа србског", како се рекло у Матичину Уставу 1826 годкне, да се њима није придружила сила и снага задругарске мисли која је фондом Матице Српске тако савесно управљала да је, у том погледу, Матица Српска стекла код народа нашег највеће поверење, те су јој људи који, при писању последње своје воље, мисле на душу поверили до данас скоро педест фондова на чување и управљање. Та задруггрска мисао је тако бодро лебдела над Матичином управом и повереним ]о) фондовима, да је у сто година свега једанпут злотвор нашао начина да оштети фонд Матице Српске. И велика ова творевина задругарства је боље одолевала бури и олуји времена, него ли што су то могле две моћне царевине, Турска и Аустрија, чуване од стотине хиљада наоружаних војника, брањење хиљадама топова и стотинама ратних бродова. Јер док је царевина која је Матици често о глави радила пропала, дотле је Матичин фонд од

БРОЈ 1

ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА

17