Архив УНС — Црквени листови

вдадици и који, да могаше, шћаше све у Боки да сатре што је Српско, навдаш ће му рећи: „Преосвећени, нема гусдара, пропаде су гусде‘С А вдадпка њему чисто и обдо пред свима: „Нијесу, небојте се, није им ништа могдо наудити од Косова, па нећете ни ви, да сте до неба‘С На ове речи вдадикине умукну онај србождер, гусдар дође, око њега се искупи сидан свет, и он отпоче опјевати старе сдаве и сриске јунаке. Еад је Петрановић 1889 године био на посвећењу Митроподита Перовића у Мостару, идући на вечерње са осталим епископима, беше се у порти црквеној сдегао сидан народ где и кодо играше. Петрановић изостане иза остадих вдадика, уђе у кодо и стане народу говорити, шта је кодо, и да препоручује, да се чврсто држе народних обичаја; јер кодико православље, толико и депи српски обичаји очувади су нас, те се нисмо од љуте невоље претопиди у друге народе и одрекди мајчина мдијека. Узвицима народним: живио владика Петрановић не беше краја. Петрановић се тада бавио у Мостару осам дапа и за то време обпшао је све шкоде, даривао децу, уписао се за чдана утемељача друштва Гусле, састајао се сваки дан са тамошњим Србима и очински их световао да остану тврди у љубави према вери и домовини својој. Народ га је са сузама радости испратио и писмену му захвадност изјавио на тодикој пажњи и љубави његовој. Такав је исти гдас о себи оставпо Петрановић и у Сарајеву при посвећењу Косановићевом за Мптроподита. Враћајући се из Беча 1890 год. са посвећења Др. Мидаша за епископа, вдадика Петрановић, сврати у Трст, ту дођу знатнији ондашњи Срби трговци, да му се покдоне. Уз остадо ту се поведе реч и о онамошњој Српској цркви п њезином богаству и депоти. Један причаше, како је богати трговац Шкубљевић придожио цркви скупоцени крст од 24000 Франака, и на светој трпези четири сребрна чирака у вредности 12000 Франака. На то ће вдадика; „одиста је дено и богоугодно красити цркве своје; ади господо моја, коме је Бог дао, незаборављајмо ни на шкоде и штипендије: падимо свеће у неуку народу, да не остане за довјека у невиђедици, браћо мојаА Поред невољни у сдободи, вдадика не заборавља ни сужње по тамницама. Поред своји пастирски писама, које им упућује, он их и сам дично у Котору, где су тавнице

ХРИШЋАНСКИ ВВСНИК