Архив УНС — Црквени листови

пија, и који им често ласка, да су му најбољи католици; но колико је смисла имало, да то увјерење очитује народ, који тежи за некаквим народним јединством, то је друго питање. Жудјети за хрватским народним ујединењем, а изјављивати се против талијанског, то је заиста неправда! Сва ова политичка работа великохрватска на дрквеном конгресу у Загребу, а особнто изјава врхбосанског надбискупа Штадлера: „да се Босна и Х.ерцеговина што ирије сједине с матером земљом ..изазвала је не само код све нехрватске штампе у Аустро - Угарској монархији снажно негодовање, него је чак дворска канделарија у Бечу, по спонтаној жељи Њ. Величанства цара и краља, приморана била надбискупа Штадлера опоменути ж укорити. Видјело се је да Штадлер : „таки католички свештеник који је заборавио своју свештеничку дужност и постао очајни политичар, који због положаја, на ком је, може да начини неприлика самој монархији, и унутра и споља. За то је из дворске канделарије послата, Штадлеру писмена, озбиљна опомена и укор: нека гледа свој свештенички позив и нека се не мјеша у политику и политичка питања. Од њега одлучно захтијева и очекује Њ. Величанство цар и краљ да ће се у будуће држати далеко од политичких пнтања како у својим изјавама, тако и у свом раду.“ Црквени конгрес, ком главна сврха беше политика, и то још шовиннстичка велико хрватска политика, није могао боље ни свршити. То нпје бпо у пстини црквенп конгрес, већ црквенополитички каламбур, који апсолутно није могао имати успеха ни у којем погледу. С тијем држимо, да смо, и ако у главним цртама, ипак довољно окарактерисали појаву овога конгреса; те нам сад остаје још само то, да упозоримо православнп свијет, а нарочито српско православно свештенство, на овај загребачки конгрес. Рад конгрески у Загребу открио нам је јавно то, да Језгра хрватско римског свештенства вишег и нижег реда споразумно са одличним хрватским свјетовњацима топло жели, да види остварену и папину свјетску државу и великохрватску државу; но постојн нешто, што тај конгрески рад није откриојавно, па ипак је то „нешто“ позната истина. Као што рим-папа жели, да сви поданици његове будуће свјетске државе буду припадници римске цркве; тако исто, ако не још јаче, и сви посјетиоци загребачког конгреса желе, да сви поданици будуће уображене „Велике Хрватске“ буду „католички пук.“ Да је ово сушта истина, свједочи нам историја српске православне цркве у овијем крајевима од најпрвих српских насеобина по Хрватској, Славонији и Далмацији, па све до данашњега дана. Шта су радили некад хрватски бискупи, особито загребачки, то нам могу посвједочпти ови догађај п из историје српске цркве; прогонство марчанских калуђера, насилно отимање манастира Марче (1753. год.) п предаја пстог манастира унијатима, мучење гомирских калуђера. жумберачка унија, тржићка унија и све друге познате недаће, што их имађаше српски народ и св. Православље у новој постојбинп својој Хрватској; а што

ХРИШЋАНСКИ ВЕСННК