Архив УНС — Црквени листови

рода, говорећд плгроким кародним слојевнма да трпе ексгг ioатацију раднога народа, да трпе сва мучења и злостављања најбољих синова наших карода, убијајући тиме сваку каду нашим народнма за . слободом и самосталношћу. Ниједан појам и ниједно кме није више извртано и нзопачавано. него што је то рзђено на пр. са нашом светосавском православном црквом. Покушавано је да ( се култом према зери и према св. Савн покрију прљавштине ондашње грозне стварности и злочиначкн послови. Како год су народнн непријатељи више падалн у блато подлости н издајства; у голико су више покушали да своја недела вежу за светла нсториска имена н да се правдају „вишим пркнцкгшма”, радећн против интереса свога сопственог нар>ода. Ово је своју кулмннацнју достигло за време рата, када су се сви издајннци хтелк да прикрију у својнм гнусним послоаима иза светих примера родољуба и мудрих државшгка српског народа, иза верских осећања наших народа према својој верн, нза светлог појма Светосавља, сарађујући са окупатором на истребљењу својнх сопствених народа. Брзо су се разголитили подлн издајницн н сарадннци мрског окупатора, када су се наше цркве преко својнх најбољнх народних свештеника повезале са својим народима н узеле активног учешћа у народном устанку, на челу са нашим генијалним вођом Маршалом Тктом, за ослобођење каше домовкне. Коначно су пала сва изопачавања издајничке пропаганде када су народни свештеницн као борцн у народноослободнлачкој војсцн заузелн високе комакдне положаје, као што су светлн прнмери свештеннка бораца: пуковника Јевстатија Караматнјевића, проте Владе Зечевнћа н толикнх др)тнх народннх бораца-свештеника. Са ослобођењем наше домовине, после тешке и крваве народне борбе, нзменио се сав економски н друштвено полнтички жквот наших народа. Изменно се и однос цркве н државе на опште добро цркве н народа. Правилно је постављен однос између цркве и државе тнме што је црква одвојена од државе, осамостаљена у своме раду н тиме достнгла своју истинску намену у друштву данашње народне државе. Нераздвојена црква од државе потиче нз доба феудализ.та, када су људи из вишег фе} г далиог племства бкли директио у руководству црквеког н световног државног аРарата, н својнм положајем дириговали црквн политику владајуће клике. Овакав одкос цркве и државе протегао се, на жалост, све до ослободилачког устанка: краљ је постављао патрнјарха н владике, тј. дирнговао органнзацкјом н животом цркве у опште. Народним Уставом ФНРЈ чланом 25-тим грађанима је зајемчена слобода савести и слобода зеронсповести. Црква

34