Балкански рат

Страна 2

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 1

Војвода Пугник И ако и стар и слаб стари ратник војвода Путншс је неуморно у миру рздио за. рат, а у рату је свој рад у миру крунисао овим сјајним бојним успесима, низом победа, које су нашу славу и част наше војске пронели по целом свету. ЈТављи део заслуга за то припада првом српском војводи Путнику чије ће име у историји српске војске бити записано златнпм словима. Иапред Србијо!.. — Ст. Вл. Каћанскн — Старн Вард Напред Србијо! иа недај своје, Ма те сусрео паклени враг... Узвикни: натраг — ово је мојо Ово је српског народа праг\ Напред Србијо! Напред, хај! У стари српски завичај! Веков’ма силним тамо се лила, Лила и лила српска крв Пољане широм све облила А Срб се вио као црв Напред Србијо, па спасај, Наш стари српски завичај! Напред Србијо! с сроћем и славом У наш сунчани српски крај Под српског краља див — заставом Кличући: живео Српетва краљ! Напред Србијо! рад спаса свог Штит ћо ти бити Душанов Бог!! Ово је једна од нештампанпх до сада песама славнога песника „Трубача“ и других бојних поклича, којима су се Срби деценијама запајали спремајући се за велику одмазду Косовску. Она је остала нештамчана и неповната. Ми смо је добилп од спна великога Барда, војводе Призренске легиЈе и сматрамо за велику част и осо бито задовољство што украшавамо њоме прве стране првог броја нашег листа, у толико пре. што је песма то ■ дико актуелна, као да је ових дана писана.

V смрт ц идеју! — ОЧЕВА МИСАО, СИНОВЉЕВО ; : ЕТО Године 1876. једног летљег дана пре подне уђе у научни кабинет орослављенсг научниКа и професора јенског Хекла један млад Србин, његов фак, па му смерно рече како је дошао да се са њим онрости, јер полази у отаџбину: Србија ће за који дан оглаоити рат Турској ! Ј Прослављени научник пружи руку младоме студепту, пожеле му срећан иут и повратак а његовој земљи ратни уепех, па онда додаде : Али не заборавите, кад нам опет дођете, да гам донесете и коју турску главу за наша упоредна иснитивања. Хеклов је ђак по том дошао у Београд, одакле је био упућен у мали одред српске војске који се био утврдио на Кутинама према новопазарској турској сили... Једнога дана нападоше турске трупе на погранично срнско село Јариље, које уз пркос оцбране наше малббројне страже, спалише и поробише, па се, не чекајући наш одред с Кута, вратише. Пламеним гнево.м задрхташе тада душе српских бораца, а Хеклов ђак даде израза своме родољубљу у стпховима којп су се у самом шанцу п под шаторима у логору преписивали и радо рецнтовали. Ти стнхови гласе: Бој т Јгрњу. На подножју горде горе, Горостаспа Коповика На граници украј Ибра Указа се мрачеа слика. Гром загрме, а топ пуче, И од јеке горе хуче Ка Јариње Турци стижу, Већ пдамови небу лажу Петица је једна мала Свој јуначки отпор дала, Ал’ је сила преголема Те отпора доста нема. * * * То је било 1876. Прогало је од тога доба пуних тридесет и шест година. Читав век срисних надања у Србији и српских страдања у Турској. Па ипак — стпже час . . . Грмљавом тоиова и нраском пушака огласише сраски борци на граници, на огранцима Косова, да настаје ново доба. Али нова суећа захтева и новпх, многих и драгих, жртава. — Ко ће — упита судбина — међу првима поћи иебу да огласи „залечипање рана срисиих"? — Ја1 Ми! Сви! —• одјекнуше гора и пољана. — Судбина тада одабра и нрве почасне гласнике и они се вијнуше у региопе бесмртности, тамо „ђе Обилић над сјенима влада“ , . , * :Ј; Па је ли данес пекадашњем Хеклову ђаку, писцу пророчанске песмице по којој Турчина чека освета, Жипапу Жипановићу , жао што је његов Лленсандар извршио завет свога оца, што је даровао живот свој „да бесноћу сруши “ Турчинову? Жалост је родитељска — понос је наш, ошптиј Бтарн прнјатељ.

Ал’, Турчине, ни то није, То Јариње по Србије, Палио си много, много, Сриотво спелт' ниси мог’о. Освета те зато чека, Знаде Србин томе лека, Да залечи рану своју Да бесноћу сруши твоју . .