Балкански рат

Страна 63

Вр°ј 4 У СЛ ИЦИ И РЕЧ И

ска нриблил:ује се Косову", која је и данас скоро од истог интереса, а почиње овако: г Од Косова до Косова Пет схотина лета Свртује се ова борба Давпо заиочета

Са Авале и Ловћепа Једна труба труби, Авала .со грпблпжује Да Ловћен пољуби. Ловћеп, увек сдреман, да јој Па сусрзт иорачи На Косову, на Косову, Ту ћеду се наћи. Исти патриотски и ратнички хук онога времена изазвао је Змаја да са руског преведе ,Нови Брометеј" од Минајева. Из ове Кропике дозпаје се за прву сенку, која је пала на дотадашње срдачно побратимство између Змаја и Лазе Костића. Вазда у контакту са омладином Змај је сазнао за њену жељу да пренесе кости Бранка Радиче вића са бечког гробља на Ссражилово, и одмах је дао израза своме осећају у познатој пеоми о Бранковој жељн, како се сна њему (Змају) „причула.“ После неког времена, кад се у Карловцима био већ образовао одбор за остварење те жеље, појави се Костић у јануарској свееца „Српеке Зоре“ (1878. г.) са песмом: „Права Бранкова жеља,“ по којој Бранкове кости треба да остану где су, док не буду сви српски крајеви слободна земља. Овај такође ироизвод тадашњег ратннчког и слободњачког одушевљења имао је несумњиво и своју жаоку за змајевнтог побратима, и овај је то у последњој свесци Ратне Кронике потврдио, рекавши: да је тиме доведен у прозно расположење, те изјављује, да је његова песма поникла из његовог индивидуалног расположења и схватања Бранкове жеље, сећајући је ое како је Бранко изрекао у своме наневу: Лаачки растанак. Уступа, рече пред правом Бранкгвом, унраво Костићевом ж-љом. Само замера побри, што не јави пре више од годпне дана (. Кад Алекеинац пао а Бунис се соремао“). Могао је уштедита еастављање одбора у Карловцима, који купи прилоге. Не нитам зашто то ипса учинио, сам ћу тражити чпме да те извиним само да се о том не полемише Еећ п ово ми је много Зато, ако сам рекао што више или друкче него гата је требадо нека ми Бранко опрости." Ту је почстак антагонизма изме1)у ова два велика сриска песника омладинског доба, којк је доиније узео веће размере. Тако се из ове старе Кронике лепо види п како је постао чувени шаљиви лист чика-Јовин: „Стармали/ 1 Управо он се раззио или како Змај’рече „ишчаурао“ из Ратне Кронике. У иетој свесцн помиње он изгледе за општп мнр који ће Кроиика радо илатити својим жнво том. те већ од тога броја дзвао је шире поље шаљавим смегицама, да би се ио престанку Кронике „на жеље с много страна, из њих ишчаурио засебан хумористичко сатирички лнст“, Календар „Орао ‘, у Срба нрви календар са оном масом слпка, и ова Ратна Крокика са сликама осмелпли су чика Стеву и Арсу Пајевића да по престапку „Српске Зоре“ и сами отпочну издавати илустровани лист „Српске Илустроване Новине“, али са мање истрајности него Тодор Виловски, који је дурао скоро шест година (1876.—1881.) у далеком Бечу на том материјално незахвалном иослу. Његови последоваоци једва су ушли у другу годину. Толико држим да сам смео рескирати да изнесем из својих усномена у ово ратно доба, када се са. пажњом и вољом читају једино извештаји са балканских ратишта. Нниола Парипвмћ ООС» 611 ]'Р1. — Борко Паштровић. Пре два месеца, у очи Св. Николс, аа домаку Љеша, иогивуо је јуначки мајор Бо риеав-Борко-Паштровић у борби са Турцима. Соко Бор-

ко, пао је јуначки и своје име обеслфтио у историји свећења Косова. Неће бити на одмет јавности да се зна колико је био уважен, вољеи и примљен неумрли Борко у Алексивцу и околипи, где је у последње време био командант дивизиона брђана, са којима се тако славно нонео у борби са Скадранима. Оп је се дружио и општио у грађанству са свима и свуда и сваком био је омиљена личност. Ну највећа дружба његова била је са лротом руске цркве на Г. Адровцу, месту великих борбасаТурцима 1876 год. — г Светиславом Жујовићем. Његове честе посете цркви Адровачкој и посете г, Жујовића њему у Алекоинцу пале су свему грађанству у очи, Кад је прота Жујевић, чуо да је Борко погинуо постао је неутегаан. Иа дан 29 децембра пр год. давао му је поред парастоса и подушије, па коме је било доста пиштоваоца Боркових. Прота је дирљивим речима правог прпјатеља пред зделом шенице и упаљеним воштапицама опростио се са мајором Боркоч и капетаном Ацом Здравковићем, такође својим пријатежем из олужбовања у Св. Петци-Иверици, да су се присутни гушили у сузамз. Јуначком и добром Борку, који наде за крст чаени и слободу златну нека Свемогући да Рајско насеље п вечну успомееу међу својом српском браћом. 1' Љубишз, Г. Попови^К, Пешадијски поручник Љубиша Г. Поповић, водник четвртог пешадијскос пука Стевана Немање једини је официр овог у свима на и у овом рату прослављенога пука, који је свој млади живот положио за освету Косова. Поручник Љубиша је родом Ужичанин, где је провео и највећи део свога службовања у војсци. бфицир је постао из трупе и важио ја као одличан водник. Ватрен Србин, војник од главе до пете, поручник Љубиша био је достојан члгн свога славнрга пука, и пао је јуначки 11. октобра на Куманову када је с осталим храбрим својим друговима с исуканом сабљом пред храбрим ужичанима полегео напред. Пао је смртно погођен једном непркјатељском куглом и имао је само још толико моћи да својим војницима узвикне: — Напред браћо! Напред соколови! Победа је...Хтео је рећи »Победа је наша“, али није стигао да доврши реченицу. смрт га је предухитрила као оно Хајдук Вељка, који је сгигао, погођен турском гранзтом само да викне „Држ“, Куршум је храброга Поповића ударио у слепоочницу. Сахрањен је у Кумановском гробљу, да вечни сан почиза у зе'.љи, која за своју Слободу има да захвали јунацима који с пуно добре воље и одушевљења дадоше своје младе живота за ту слободу. № ие тш. Благородаост српских жзаа. Српскежене и девојке у опоч р. ту ноказале су еву бтагородност своје племените душе, показале су се досгојне сесгре Косовке девојке. Хиљадама рањенпка сиасло је нежно неговање узоритих жена, чнја је приљежност на поолу и љубав и нежност према рањеној браћи изненадила и заиањила лекаре целог културног света, којн ће но великом свету разнети гласе о јунаштву Срба и Српкиња, Бањене и болне с пажњом су неговале, а оне што су у пола прездравили знали су забављати, да им цуге дане у болаици прекрате и саасу их од досаде. Наша слика представља једну угледву београдску даму, жену из виштх кругова, (супруга г. проф. Бисте Ј. Одавића) која се с пуно љубавп и добре воље иосветила нези рањзника и ево је на овој слици, где једноме од својих рањеника, да му пружи и душевне насладе, чита из Букове збирке о Милошу и Марку, Цару Лази и Косову равну; а он сав тренти од унутрашњег задовољства, што је и он био један од срећних, који су осветили Кооовску катастрофу.