Балкански рат

Број 4

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 55

Ш бера 111111 ш

!В1' Ј!В 19Д1, НУД |В ТВШ... На бедемима Дуашнова града, који се поносно подиже на једном узвишењу. са кога је тако леп поглед н I убзву престоницу најслгвнијег и најсилнијсг српског цара, стоји скромни српски војник на стражи. Забацио пушку „о десно раме“, једну ногу дигао на рззваљепе бедеме па погледом блуди преко Скопља, као да очеку је, да ће му се тамо негде далеко појавити визија Силног цара нашег, да благослови оружје војске српске, која је Србију Карађорђеву и Милошеву сгворила Ср бијом Великом, његовом, Душановом. Пет месеци је одвојен од дома свога од њива својих, од милих и драгих, од којих се у живогу никад толико дуго нијеудалио, па ииак он не мисли у овом тренутку ни на ста ре родитеље, ни на младу жену, ни на ситну децу, ни на незбринуга поља, ни ма воке и своја крда, он у овом моменту осећа, да је велики. већи од овог брда, ма кпме је Ду • шанов град, јер је Србин из најсреЕније генерације од времена Душана Силног до данас. Испод његових ногу шири се Скопље, а средином пени се и хучи Вардар хитајући мору, да слободном мору објави, да су све његове обале после иетстолетнога ропства опет — слободн;, опет — српске. Прости српски војннк праги Вардар, гледа Скопље, сиеши се и у себи преде пророчанске мисли нашег Војислава, посматрајући како: Суро, вечито етење гордо се у небо диже, Над урвинама равним орл I се с облаком бор Д А доле са страшним шумом, Рардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце. у Сиње Јегејско море. 0 вали, о реко српСка! столећа тако се губе, И као таласл тону у море вечности тавне... Ал’ тво;е бисерне капље кам _ на подножја љубе Где спомениди стоје народне прошлосТи славне. Али. ево ко рајски Феникс, сијнула слобода мила, И ја Сад веда > Стојим где Србин Догружен стоја Јер наш јч орао бели широко развио крила Над урвинама твојим. Удубљен у те српске мисли он на оној вкСини ке осећа како га бије ветар, јер га изнутра' греје националио одушевљење и Свест, да је Српској слави и он у неколико допринео по својим скромнлм силама. Срећан је и задовољан што је доживео да оно „што је некад било наше ево опет сад је наше“, па сам у себи шапуће: „Хвала Богу, гећ’ ће вода, куд је текла...!“

тшџ ш

— Иојвр Војин I Попавнћ У исполинским борбама српског народа са петвековним угњетачима Турцима, које су се данашњим ратом завршиле овако величанственим бравурама српске војске, акција наших комита заузима исто онако видно место као и херојски покрет српских хајдука при нашем ослобођењу 1804 —1815 год. Осам пуних година, пред овај рат, пребијале су се по кланцимд и урвинама садашње нове Србије комитске чете наше одушевљене омладине, припремајући неуморно терен за кон&чно ослобођење своје драге браће. Војвода Вук спада у најактивније и најиздржљивије наше раднике на томе пољу. Још с пролећа 1905 год. заблистала је на Козјаку оштра кама у руци овога бранича српске нејачи, а грохот његове брзометке још одјекује онамо, где српскоме живљу грозе и дан дањи дивље арнаутске хорде. Увек на мртвој стражи, војвода Вук је Са својимсоколима непрестанце био у овоме рату прва извидница у свима покретима армије Престолонаследника Лпександра. Тресак његове бомбе у сред турског логора, надао је Ч. октобра на Старцу у дивље бегство турке аСКере пре но што је ту честито и стигла српска војска. Славну Кумановску борбу започеле су на Младом Нагоричану такође његове храбре чете, а и после ње, и у Велесуј и у Прилипу* и у Витољу> и у Елба ану прве угарке под кровове данас већ разваљеног турског царства подбацио је Вук са својим дичним комитама, Име ће његово с тога вечито блистати у сјају златом исписаних имена наших хероја, а Сјеници ће Велика Србија бити увек благодарна што је одњихала овакво 1 сокола 4