Балкански рат

Страса 130

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 9

Овдје поби, Барјактару, Свилен барјак златне ројте ! Соколови Славу стару Милутина крнља нојте ! Некв лети Као бура, И на Дрини и на Сави Браћи јави: Наш је ! иаш јеЈадран плави ! Ура ! ... Мостар.

Ка обаон 11019. О Србијо, Мили доме, Красан ли си лавор сплела ! По широком Скуту твоме, И светости твога тсла, Снова ; ето, Пуц азура, Јадран сипа, из дубииа И ширина, Сјај корала и рубипа ! Ура ! . . . —<♦.—*-

Здраво! Здраво ! Море плаво! Своју крв смо за то дали, Топлу, благу, Милу, драгу, Ко твој бисер п корали . . . 11а хтједпе ли Дивља бура (1 тебе да нао макне само —; Мрети знамо Без крви те ми ве дамо ! Ура!... Нлвкса Шантнћ.

1 Иаади Кагциац Контвчаи трвнутак бнткв по опнсу једнпг умасника (2) Војници се почеше стишавати и уређивати. — Јунаци, отпоче и њима капетан, немојге лармати већ се што пре уредите, да сложно дочекамо Турке, ако им падме на ум, да нас и моћас нападиу. Оставили су нам четири топа. и ми смо их данас победили. Сад имате да слушате официре који су живи, ако су в?ше старсшине погинуле. Разумете ли? — Разумгмо, одговорише многи. — Добро. командујге, господине потпоручииче „0 десио раме и , нареди капетан. Потпоручник Лебл, командова, и војници израдишз добро ту радњу. — Добро је, јумаци! викну им капетан полазећи даље — Стараћемо сЛ одговорише сложно војнипи и као да се окуражише тим уобичзјеиим војн .чким одговором. У близини беше један вод са заставом. Ту довукоше и онај топ турски Мало подаље беше и чета капетана Драгутина Јанковића, кога позва капетан Ђукић и нареди му да доведе чету до заставе и да се ту утврди у истој линији са потпоручником Леблом. Тогатренутка доведоше пред нас једног Арнаутина везаних руку. — Што си се уплашио? упита га капетан прила зећи му и тапшући га по рамену. Он није разумео шта се пита, али је зевао и ми миком тражио воду. Капетан му из своје чутурице даде чашицу воде. Пошто је попио воду Арнаутин пољуби капетана у колено. Загим га одведоше даље уназад као заробљеника. Мало даље у страну стајаше једна група коња. То беху коњи комаиданта Глишића и ордонанси његови. Капетап узјзха ордонансовог коња и у пратњи осталих ордонанса и ађуганта Бошка Бошковића продужи даље обилажење положаја. Ја узјахах једног коморџијског коња, који се ту однекуд нађе. Пошго обиђосмо чете капетан Дратмира Димића, Милана Поповића, Свете Стојадиновића, вратисмо се застави. На бојишту беше тишина пуцање се већ билостишало. Само се у даљини на турској страни још чуло свирање труба. Село пред нама поче се палити. Можда је то сигнал Турцима! Могло је бити око 7Уз часова у ноћ кад смо се уредили на положају. Сад се могло рачунати на јак отпор наших војника. Баш у то доба дође један артиљеријски поручник из дивизијског штаба и рече капетану, да командант дивизије тражи команданта седмога пука.

-- Ја незнш да ли сам ја остао најстарији у пуку рече му капетан Ђукић, али на овом одсеку нема иико старији од мене. Мени је незгодно да идем одавде, јер се Турц! спремају да нас нападпу овог часа. Њих двојица пођоше заједно неколико корака, и у том сретоше мајора Тодора Павловића ађутанга ди визије и мчјора Милана Николића. — Какво је стање, Ђукићу, упита мајор Павловић. — Код нас није баш добро, одговори му капетан, али срећом код Турака је много горе. Ево оставили су нам четири топа. Наредио сам да се људи утврђују, али су војници страшно измешани Кад би иас могли сменити бар за два три сата, да се уредимо, добро би било. — Цео осми пук је нздирнут, рече мајор Павловнћ, и ево га на шесг стотина корака позади. Њмојге се ви плгшити ништа. Послаћемо вам сад један батаљон. Ово нас умири. — Како је на осгалим тачкама, ^пита капетаи. — Врло добро. Држе се војницч одлично. Изгледа да Турци попуштају, храбрио нас је мајор Пзвловић То је имало дејства. — Хвала Богу, узвикнуше сви присутни Мајор Павловић и Николић одоше у дивизијски штаб, а ми се вратисмо и седосмо на неке греде иснред једне куће. Пред нама се влдела једна но га одваљена од кука, и тако одвојена, ужасавала нас је. Иза куће крчао је је дан поднаредник, који већ два сата није могао да из дахне. Кишица отпоче падати Једна група коњаника оде ка селу, носећи преко седла пресамићено тело командан та Глишића. Од једном сз проломи страшна пуцњава, са турске стране, наши одговорише, Неколико официра, који б?ху окупљени око капетана, отрчаше својим четама. Пуцњава је трајала око двадесст минута. У даљини на дивизијском десном крилу отпоче и гоповска паљба По пуцњзви нашлх војника оценисмо да се наши држе свукуд добро и да су тамо, где су били постављени. Добро је. То су без сумње и Турци осетили, јер ускоро престад з пуцњава — и целе ноћи остадосмо мирни. Могло је то бити око 9‘/а часова ноћу. У том дође и мајор Николић и саопшти официрима, да је он сада командант седмога пука. — Господине мајоре, рече капетан Ђукић, Турци су се утврдили испред нас Они ће нас сутра сигурно напасти. Ми морамо положај добро утврдити, ако хоћемо да га одржимо. — Добро, Ђукићу, одговори мајор, бстављамтебе да утврдиш положај. Баш у то доба дођоше и две чете из осмог пука са мајором Николом Пејчићем, који заЈедно са капета ном пзђе да утврђује положај. -- Ето, отуда долазе шрапнели, објашњаваше Ђукић, и помоћу војника постављаше правац линије утврђења ,