Балкански рат

Страна )34

ВАЛКАНСКИ РАТ

Врој 3

иелим: „та-

Време је ружно и кишовито. Пред вече почиње ужасна киша с страховитим ветром, који нас је пратио целу ноћ. Нисмо могли тренути целу ноћ. Сваки час емо устајала и побијали коље око шатора, које је ветар вадио и нретио да и шагор однесе. А кад смо се од тога осигурали, онда дслази нова беда: вода протиче. кров шатор. Опет се устајало и копањем се одвраћала вода на другу страну. Дувана иема, хране нема да св набави. Пезнам како ћемо ако овеко и даље иотрајс, 20- овтобра. II даиас је ужасно хладно и страшно ветровито, Ветар је тако јак, да му се не монсе одуирети, Лросто се бојите да вас пе обали. Немогући да спавамо устали смо врло рано и побегли из логора нраво у кафану да се огрејемо. Немојте мислити, да је то кафана како је ви тамо имате. То је сграћара: мала мрачна, ненатооана и ужасно прљава. Неколико поломљеннх астала и иешто мало вите оплетених столица, нисно без наслона, то јо све. Послулсује сас неки нрљавко с разбарутеном косом, коју само ваљда о Ускрсу и Божићу че:гља. Ту се добија шербст и тако звапа кафа. ко ввана", зато што _ _ _ кафе и нема, него је јечам и бог би га знао шта ]’е Укус јој је гадан — кисео. Кад вам већ оиису јем ову кафану, ваља да напомснем да се ту и брија и шиша. Поред ирозора стоји велика столица, а о дувару виси оглпцио. Ту кафеџија брија своје госте, који то зажели. Наредбе за дал.е кретање немамо, Склањамо се од јакогветра н знме: час у шатору, час у кафани па н на другом месту док нам дан не прође, Лекар се игстарао кодједногдомаћина за преноћиште, те идемотамо где и ако на патосу ипак доста иријатно преноћисмо, Вредан домаћии нас је лепо дочекао и ночастио чашом топлога чаја. У собу је увео мангал с пуно разгоренога жара те смо се колико толико огрејали. 21 октјбра. Ветар је јога увек али знатно попустио, а и време је топлије. Сунчани зраца и ако слаби, ипак благотворно утичу на нас — нремрзле, Добили смо извештај, да се наша војска састала у ШтиПу с бугарском во ском и да је састанак био величанствен и дврљив. Официри и водшци грлили се, љубили и братимили. ~ — — Одмах после ручка дође код пас један бугарски коМига и саопшти пам наредбу комаиданта места, која је гласила: Да неки Турци долазе из Велеса и да сви који оружја имају, буду снремни за одбрану. Рече и да су све бугарске комите отишле овим Турцима у суор'ет и да ова приправност има смисла само у том случују ако се онН буду на путу размимоишли. Војници се згледаше. Некима бејаше ова вест рав нодушва а неки се, бога ми, озбиљно забринуше па и поЛлашише, Каоодни гуспар у Хеодегсвини тт иа саОору српсне паОеде т Иумнову Бнтвљу н под Бвадраи

И збиља, ситуација беше опасна. Сва наша војска отишла је у правцу Скопља, а ма смо остали сами с првом нољском болницом, а оружја, сем неколико пушака, немамо. Па шта ћемо, рече један од њих, овако ненаоружапи. Бога ми, поклаће нас Турци к’о јаганце, а ми се нећсмо моћи ни бранити. Апотекар Милап Живковић, обвезпик Милан Поповић и лекарски домоћник Тасић одвојише се од нас и одоше у варош говорећи о тој новој нанасти. Сат доцније кад су били већ до самог венца илииине на коме су ноређане стотинама хришћанских кућа, спазише, да Турци преко другог брда долазе. Нанред су ишли људи с белим барјацима у рукама, а за њима читав караван тако исто оки ћен белим заставама, коме се крај није могао угледатп. Ево Турака, викну Поповић. Сви иолетоше к’ нантој колопи, равмишљајући: тта сад? Апотекар погледа с опе сгране брда и угледав вслики број Турака, мислећи, према. саопштењу оног бугарског комите, да оу то оруасани Турци, клисну у страиу па појури па ниже и да га други не разуверише ко зна гдв би се зауставпо. Можда тек негде иза брда на путу за Пагорича ио. Но пије то била турска војска, но се одбсгли Турци нредију п враћају свпјим кућама, које су пре доласка сриске војске наиустили.— — Одемо у турски крај да и ту нашу радозналоет задовол.имо. Лред нами шаренило и интсресаитна слика, која се протежо од брда па сво до у средини вароши, доволике џамије. Турци са својим женама и децама преда ју се и носе у рукамама беле заставе. Људи изгледају изнемогли и жалоени, а жене забуљене шћућуриле се норед кола иа само гледају пре да се. У колвма нешто мало ствари што су усоелн да изпесу из куће, натоваре на\ кола и нобегну боје. ћи се за своје главе. Све наше очи бејаху упрте на буле. Хтели смо вндоти, што смо до сада само по књигама читали а то је: тајанствена лепота њвхова. Јест али им. је лице покривено ф'реџом, белом или црпом, а од њега видите само очи па и њих склоне, окренувши се на другу страну кад пм се приблпжите и упиљиге у очи. Турци нас само погледају. Да су у власти они би нам скупо наплатили ову нагау дрскост, а сада, да нас Бог сачува од онога што нам они помисле. Сад су понизни, чак и понизипји него ли што треба да буду. Приђем најближој фамилији до мене па упитам Турчина: — Зашто си бегао? Зашто си мучио жену децу, и напуштао твоју кућу, те су тИ је сељацп и комшије опљачкали. — Е, зашто, одговара он понизно, као ван себе. »— Па нико ти неби ништа радио. Ми не долазимо да рушимо и нљачкамо, већ да уведемо ред и створимо благостање у земљи као што је код нас у Србији. — Хвада — рече метнувши руку на груди и поклони се. — Ми смо мирни и добри људи. (Наетавиће се)