Балкански рат

Страна 260

Број 17

БАЛКАНСКИ РАТ

даље наступање, док траје примирје. Када смо се при ближавали самој цркви, угледасмо пред њом доста на рода који се бзше спремио да нас са свешгенством дочека. Како су ми многи сељаци сгајали на расположењу, то им ја предам оно оружје које сам од Арнаута у Сповину покупио, па их са два каваљериста отпратим пре ко ЈТабља и Мрамора, да ово оружје предаду команданту г. Путнику, а с тим да нађу и везу са рудничком бригадом. Исто вече ја закажем свештеницима да сутра дан 25 Јануара држе у цркви богослужење. Тада су ме они замолили, да им испишем старословенским словима имена српског владаоца — кнеза, кнегиње и престоло наследника, те да их при благодарењу спомињу. Сутра дан зором позвао нас је на богослужење тих глас клепала. У цркву беше дошло доста народа из села Грачанице После богослужења народ искупљен у гомилу, гледаше са особитим љубопитством наше динаре, које ми давасмо на дискос, неки су од радостл и љубили лик краљев на њима“. Када је српска војска у овоме рату заузела Пригатину прва јој је брига била да избије на Косово до Грачанице, где је одслужена свечана служба и благодарење Богу за успех српског оружја. Прве недеље великог поста српска војска се причестила у Грачаници и наше две слике на страни 265 тада суснимљене. Једна слика иредставља велељепну цркву и око ње српску војску. На слици се виде и два официра. Први је коњички потпоручник Кирило Драгићевић, јунак са Мадљике, где су Арнаути били продрли чак до села Блажева те иопустошили све. Тојеврло нрисебан, хладан и храбар ратник, који се одликовао и у борби на Феризовићу 12. октобра 1912. Други је резервни коњички потпоручник Миливоје СтоЈЕгавић, којијеса својим водом много доиринео потпуковнику Туцовићу у Љуми нриликом протеривања и хватања арнаутских поглавица Елез-Јусуфа и Џафер Доде. Друга слика представља ескадрон ноносне српске коЕвице пред Грачаницом после нрвог причешћа на Косову прве недеље великог поста.

Нашв 101 Јцрон Предаја пуиовннка Арнф Веја иопанданту туроког западног оентора ђенералу Рашићу Тачно у 9. 10. ч. нре подне 13. марта Турци су истакли белу заставу на својим шанчевима у знак нредаје. Комавдант дунавске дивизије другог позива ђенерал Рашић је преко телефона наредио, да се обустави ватра и да наше трупе ивађу из својих заклона и нриме предају, а и сам је лично нохитао на бојиште, да ирисуствује разоружању неприј?,теља. Ја сам био те среће да будем такође у иратњи храброг ђенерала. Већ од наших ноложаја ндући ка турским шанчевима, сретали смо заробљенике. Турски еу се официри престављали ђенералу; ђенерал им чеетитао на држању и храбрости, говорећи им. да ће код нас уживати иуну заштиту победиоца, који уме да цени храброг непријатеља. Кад смо стигли на Папаз-тепе, ђенерала је дочекао турски нуковник Ариф-Веј командант заиадног сектора са командантом нишанџи батаљона Фуад-Бејом и својим ађутантом. Извршене су прве формалности предаје и представљања, и тада се могла видети права племенитост српске нације. Турски су официри биЉи изненађени предусретљивошћу својственој како код врховног команданта, тако и код најпростијег војника. Одмах је са њихових лица нестало оне забринутости побеђеног, расположили су се разговарали с нама, давали смо им јестива што смо имали

при себи. Ђенерал је наредио, да се на све турске официре обрати пажња, коју храбра побеђена војска и заслужује, да им ое да боља храна и да им се у опште чине таке услуге, које ће им ублажити њихов тешки иоложај. Наша слика представља акт предаје и представљања на самом Папаз-тепе у. На слици сс види пуковник Ариф-Беј, мајор Фуад Беј и ађутант пуковников. На жалост, овим је храбрим ратницнма било суђено, да чашу жучи иснију до краја. 15. марта дошло је наређење од генерала Иванова, да се сви заробљееици спроведу у Карагач ради евакуисања. Када су то турски официра чули молили су, да их не предајемо Бугарима, јер су се бојали чега се нису убојали. Клечали су пред нашим официрима само да их задрже код себе, али се наредба морала извршити. Светозар Михаиловић, резервни пешадиски капетан, имао је ту непријатну дужносг, да изврши предају заробљеника Б)гарима. Сутра дан су српски официри чули за њих жалосну вест, да су ови храбри турски официри, који су остали без оружја, без одбране, искасапљени, а њихова мртва нага тела избачена су на улицу, као последње мрцине. Бог да душу прости храбрим нашим противницима, који су се у борби херојски држали, а би им суђево, да мученички окончају, -»С-С5—&—

вЗШН ШШ1Џ.

И>. В. Конетантин краљ Јеладе. Кш Џт КОМАНД.ХНТ АРМИЈСКВ КОЊИЦЕ Прву страну данагањег броја украгаујемо ликом команданта нагас коњице Кнеза Арсена, који се у овом рату показао исто онако добро као и у своје време као хетман руских козака, Кнез је необично омиљен код својих коњаника, са којима на бојном пољу од првог дана ратног похода равномерно дели свако зло и добро не одвојајући со никад од њих. Српска коњица била је срскна када је команду над њом примио узвишени Краљев брат, који коњицу толико љуби, да ће под његовом командом брзо постићи велики напредак.