Балкански рат

Страна 161

БАЈ1КАНСКИ РАТ

Број 17

1оход 1тџш бригаде — Нз Ваљева, преко Јавора, у Ејеницу, Прнјепоље, до Херцеговине. — 2)

Сад је настао пут ка Сјеницч — све под ногу, али ипак не тако гладак, већ и даље вода и камењзр. Више нисмо имали борбе, само су била местимична пушкарања и ми смо са нашим храбрим капетаном Недељком с једне сгране први, као предходница ушли у Сјеницу;|с?друге пак стране четврти пук.

^венерадштавни мајор ДушОН I. ТрифуНОВИћ НАНЕЛНИК ШТАВА јаворске вригаде У вароши Сјеници нигде ни Турака ниАрнаута.да се појаве. Срби су се већ три дана крили по подрумима и пошто смо ми ушли у варош и град, тек су тада они измилели из подрума, као лисице из рупа, а за њима Турци и Арнаути. Где им је војска?! Она је побегла преко Пријепоља ка Пљевљима и Метаљци, од нас, у наручја Аустрији — у нашу дичну Босну. Варош Сјеница лежи у котлу између висова без равнице. Има око 1500 домова, од којих су V* Срба православни, а остала половина мухамеданци, само са неколико кућа католичких.. који броје око тридесет ду-

ша. Улице су мрачне и прљаве Иматри џамије и једна наша црква из новијега доба. У Сјеници смо заробили само једног артиљеријског — турског капетана Хафис Мехмеда. У граду пак, који је величине као смедеревски град, нисмо нашли ни официра ни војника да заробимо, али смо задобили дванајест Лахитових топова. Дванајестог смо преданили у Сјеници. а рано из. јутра тринајестог, кренули смо се за Пријепоље. Ни вода, коју смо до колена газили, није могла да нас поколеба у вери, да ћемо брзо свршити са нашим задатком, који има доцније опет да се настави. Снег и магла само су убрзавали наш ход. Ма се смрзли, само што пре, да видимо крај Новопазарског Санџака, односно почетак поносне Босне! То нам је била девиза, још већа од оне: довршење ослобођења Срба, тога краја! По путу преко чувеног Милановог Дола, у близини манастира Милешева, који је у највећем кршу тога Дола, у клисури, кроз коју дере Милешевска река, кретали смо се убрзаним маршом ка Пријепољу. Ну ноћ нас је приморала да при изласку из те клисуре заноћимо. Али! Проклета судба! Нисмо имали среће, да и дично Прпјепоље платимо нашом крвљу, из које неће као из Христове крви нићи љубичица, већ мора за оне, који буду хтели, да нам одузму оно, што смо ми задобили. Место непријатеља, дочекали су нас дични Пријепољци, грлећи нас и љубећи, гушећи се сузама радосницама, бацајући на нас ките цвећа, кличући без прекидно: Живели наши ослободиоцч! Српско Пријшољско певачко цруштво. певалоје: Хеј трубачу с бујне Дрине! У Пријепољу смо нашли 4 турска велика топа, а пред двема великим касарнама неколико стражара што је остало од кукавички побегле турске војске. После одмора од два часа, кренули смо се за дотле тугом и јадом обавијено Пљевље, те смо тако стигли до места (висораван) Јабуке. На Јабуци је дивна касарна, опкољена густом шумом од четинара. Петнаестог изјутра кренули смо даље и око 8 часова срела нас је депутација грађана града Пљеваља међу којима је био и члан општине, наш дични пљеваљски трговац — Србин — и свршеии ђак Српске Краљевске Трговачке Академије у Београду, Воја Ђенисијевић, и предала је Пљевље, под извесним условима, кс манданту јаворске војске пуковнику Анђелковићу. У вароши су нас дочекали грађани, частећи нас на све страие, а дечаци и девојчице засипали су нас цвећем Петнаести и шеснаести октобар, били су за нас дани славе. Први, као улаз у дично Пљевље, а други — дан чашћења у њемуСутра дан смо се ми, т. ј наша чета кренули ка Метаљци. с једне, и једна чета четвртог пука, с друге стране. Прешли смо: Готовушу и Бољариће, а нигде нисмо наишли на Турке, који су у то време већ би.пи у окриљу Аустрије, у нашој Босни поносној. Тако смо дошли до дрвене пречаге, која одваја бивши турски, а сад наш Санџак, од опет наше Босне. Ту смо оставили посаду и вратили се натраг у Пљевље, да би одатле дали посаду све до Сјенице. У оба пак места од Пљеваља до Метаљке, налазе се бивше аустријске касарне у које по наособ може да стане по батаљон војника. А сад још да завршимо са кратким описом Пљеваља и околине, Са свих страиа брда опкољавају Плевље, а кроз њега шуми хучна река Бистрица. У Плевљима има око 16000 становника од којих су одрођени Срби мухамеданци. који и данас само српски говоре. 8 хиљада католици до 200 душа, а остатак православни Срби. У вароши има 6 џамија. Куће су доста модерне. Има између њих повише јавних грађевина. а међу њима највећа је официрска касина и над вароши касарне И касину и касарне, градила је Аустрија за нас, У касарне може, са породицама официра,, да стане два пука војске. Према путописима да 16. и 17. века, а и према