Балкански рат

Број 21

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Стран а 335

ка. Преморени од тешка пута по хрђавом времену са недовољне хране, а при том боси, стигли су у Призрен, где им се није одмах могло пружити преко потребно им окрепљење, јер се и у Призрену осећала у то прво време велика оскудица у намирницама, а опанака не беше нигде. Дванајести пешадијски пук, који се поноси славним именом Цара Лазара, у коме служе синови престонице Косовског Мученика, са својим логором.био је на предстражи према Дриму и још непокореној Албанији. Вејавица је оних тешких дана за наше ненадмашне ратнике била тако силна, да је снег затрпао шаторе. Поглед на албанске кршеве, у магли и снегу ледио је крв у жилама, али цар Лазара војска се иије дала ничега уплашити нити је знала и пред највећим опасностима ни поклекнути а камо ли застати. У време када се очекивало наређење за кантонман да се скроз мокри и прозебли војници бар осуше, стиже ненадана наредба команданта треће армијз о стварању Албанског ‘Одреда из шумадијске дивизије. Тај одред имао је претежак, али пун части задатак, да избије на Јадранско море. — Узмите најбоље батаљоне, најбоље официре из шумадијске дивизије и крените се одмах\ Издвојте све што је болесно и слабо. Од брзине вашег рада зависи закључење примирја! Тако је гласила наредба што ју је командант армије упутио команданту овог одреда, пешадијском потпуковнику, сзда пуковнику у пензији Дим Булићу. Наредба је била јасна и одлучна, али ју је било мучно испунити, јер је већ изнурене трупе, које се излажу новим, нечувеним напорима, претходно ваљало колико толико снабдити и људском и сточном храном, оланцима. коњима, лекаријама.. ., а свега није било. — Нека стигне 50 (од осам хиљада) на море, циљ је постигнут, био је значајан одговор ђенерала Боже Јанковића, када су му изложене тешкоће и потребе војске. Размишљања. кије ни могло ни смелобити. Напред се морало, ма и у сигурну смрт, када Отаџбина то императивно захтева. Новоформирани Албански Одред, кренуо се 26. октобра у планину, из које је избио тек после једана' јест дана нечувених мука и неподносимих патњи. Место свију горе побројаних потреба одред, је добио већу суму новаца у банкама за исхрану трупа и стоке. „Бог чува Србију и њену децу“, шапутали су војници, који су без роптања, уверени да само врше своју дужност, газили снег и глиб, продирући ка мору и увлачећи се постепено у клисуру Белог Дрима. Без великог ризика, нема велике користи! Помирени са судбином, ишло се само напред. Гледамо карту и видимо на њој племена: Руговци Љума„Фани, Миридити, Кушени и т. ц. Како ли ће нас они дочекати?. Развити трупе, није могуће, јер џада није широка ни пола метра. Доле је амбис, горе литица. Колона по један отегла се у дужину од десет киломегара. Карта и терен ни изблиза се не слажу. Све очи и све наде беху упрте у двојицу Арнаута. Њих нам је послао за вође на овом беспутном путу армијски штаб. Дрец и Јован беху титани овог похода. Они су као хртови јурили испред претходнице одреда и обавештавали заплашене и заиањене Арнауте, који с пушком бегаху у гору. — Ми нећемо на вас! Ми гонимо Турке. Вама носимо слободу, културу, напредак, објављивао је Арнаутима командант претходнице капетан Брана Милосављевић, командир прве чете, цругог батаљона 12. пука. И Арнаути умирени враћаху се својим напуштеним домовима. Ска бук, ска коломач, ска бари, ска ич! То су били једини извори за снабдевање трупа кроз ову дивљину. Све што је војска за своје потребе од Арнаута узимала при проласку, плаћала је каваљерски, Какурузи,

кестени. шаша и ретко које бравче беху једини артикли за исхрану трупе и стоке. Грувајући арбанашке планине пијуком и ашовом прођосмо Морину, Брути, Петку, Сизле, Ђуђу, Коњај, Неуфужу, Симону, Камори, Фрегну и најзад пођоше Љешу, где је предходнички други батаљон 12. пука Цар Лазара одмах ступио у борбу и припомогао паду Љеша, на кога је већ раније са источне стране напала Дринска Дивизија другог позива са трупама потнуковника Плазине. Остале вароши на Приморју, после пада Љеша, у коме је заробљен велики турски одред и заплењено много материјала, предавале се редом без отпора једна за другом шумадијском Албанском Одреду већ на прву појаву српске војске, — Силна српска ордија креће се ка Драчу. Моји војници бегају и бацају пушке. Учинићу све што могу према ситуацији, телеграфисао је из Кроје у Јањину команцант једног турског пука, који је пошао Скадру у помоћ, па оступио испред продирућих Шумадинаца преко Шкумбе. После шестомесечног бављења и напорног рада на великоме простору Скадар—Семња, а налазећи се у тешкој стратегиској и административној ситуацији Албански је Одред, по наређењу Врховне Команде, напустио Приморје и то онда, када су све побуне престале и кад је сво становништво оних крајева било потпуно уз нас и за нас. Овај губитак српски народ и српска војска неће никад прежалити. Збогом Драчу, збогом море свето.! Збогом кости наших див хероја!

Чиста т српг рарода. Из београдских болница пуштени су већ готово сви рањеници, који су преболели ране. Међу њима, било их је који су, после десет дана, били толико оздравили, да су тражили да их одмах упуте у команде. То брзо прездрављење рањеника палоГје у очи и нашим и туђинским лекарима. То су запазили и немачки лекари. У разговору, који се међу лекари.ма додио о узроку тога брзог прездрављења, падала су разна мишљења. Једни су говорили, да то долази од потпуно рационалног лечења; други, од ваљане дворбе и ууодбе; трећи, од повољног душевног расположења рањеника итд. — Господо, рече најстарији лекар, можда сваки од тих узрока има по нешто удела у брзом прездрављивању наших рањеника. Али ми се чини ,да нисте споменули један од најважнијих, који, мора бити познат свим филозофима. Наши су рањеници сви млади људи, а запажена је ствар, да свака рана брже зарасте на млађем, него на старијем човеку. Јер бујнији приток од свеже и здраве крви, из самога организма, помаже негу лекарску. т Сви су присутни ћутањем одобравали говор старсга лекара. Уз го сам ја, из моје дугогодишње хируршке праксе, запазио још и ово: Ране се много теже лече код алкохоличара, код људи који су патили од заразних болести које додирују крв, него код зцравих и нормалних људи. И ово брзо прездрављање код српских рањеника, за мене је доказ о чистојкрви српскога народа. О томе ћу ја, у медецинском друштву, одржати и једно предавање кад се вратим у отаџбину. — Овај странац, Бог и душа, има право, рече један наш младидоктор једнОм својем колеги, при изласку из дворане. Одиста, само чиста, свежа, непокварена крв нашега народа, могла је издржати онакве штрапаце и односити победе ,какве је однела наша војска.