Балкански рат

Сграна 404

БАЛкАНСКИ РАТ

Број 26

Бастанак српскнх војвода на Прнпорју

Наша слика представља састанак команданта српског прекоморског кора ђенергла Петра Бојовића са начелником штаба црногорске војске бригадиром сердаром Јанком Вукотићем у Бару на обалама слободног српског Јадрана, око њих је неколико српских и црногорских официра из пратње оба ђенерала

На бојншту, кнд боја. — Од Жнв. 0. Дачнћа На Граенсинп положаЈнпа. 23. јула 1913. Пети је дан, како немамо борбе. Врховна Комаеда наредипа је, да обуставимо непријатељства: уговорено је петодневно иримпрје. Нисмо жедни крви. Досадило је и нама и проливати крв, и гледати крв. Али опет нисмо задовољви примирјем. Примирје је у рату мучна ствар, варочито кад је противник подмукао и вероломаи, као што јв наш противник. Ми желимо рат или мир; иримирје нам иије потребно. Али наше није да пресуДујемо о одлукама Врховне Команде. Наше је да слушамо. Врховна Команда је наредила да обуставимо непријатељства, и ми смо обуставили борбу баш у тренутку, кад смо врло успешно надирали према противнику, који са био утврдио на грлепским положајима. Борба је прекинута тачно у подне бага кад се борило највећом жестином. Наши су били већ овладали крајњим грленским висовима и надирали су средњима. Бугари су били добро утврђени рововима и блиндажима. Заклоњени овако, они су и пушчаном и артиљеријском ватром просто заеипнли наше редове, који еу наступали. Али им све то није много помогло. У рату увек има више успеха онај, који је пре готов да погине. А наши су и официри и војници просто ненадмашни у самопрегоревању и жртвовању себе за општу ствар. Њима је тога дана било стављено у задатак ди заузму грленске положаје, и они су хитали да изврше одређени им задатак. И ишли су марно и непрекидно, као да су на маневру, а не под пљуском пушчаних и топовских зрна. Мртва су остајали на оним стрмим косама, тешко рањени су се лагано повлачили, или су изношени из строја у позадину, А сви оотали су надирали напред. Кад еу у наших засвирале трубе да се ирекине паљба, на неколико места наши су били само на тридесет, па и двадесет метара од бугарских ровова. Ту их је застало примирје, па су ту и сада, прса у прса с противником, који је на тим положајкма био утврђен. Сами Бугари, у оној ватри, нису били ни опазили, да смо се били оволико примакли њиховим положајима. Па кад је одређивана демаркациона ливија, њихов делегат је покушао да ту линију помакне даље од њихових положаја, овамо дубље нама. Спорио је да су се наши могли тако близо њима примаћи, знајући како је убиствена ватра сипана од бугарских ровова. Кад су делегати утврђивали демаркацаону линију на другом грленском вису, на нашем левом крилу, бугарски делегат није никако пристајао, да та линија иде готово уза саме бугарске ровове, јер се, по уговору о примирју, она поетавља тачно на средини између положаја, на коме су били противница у тренутку, кад је настало примирје. Спорио нам је да смо били тако близо прешли њнма. Већ се била изродила и ирепирка изме^у делегата о томе. Али је бугарског делегата одмах ућуткао један наш наредник, који је командовао водом, који се био тако привукао Бугарима. Он је тачно показивао место, на коме је он у томе тренутку био, као и места, на коме је био оваки од његових војника. Вугарин је онет сумњиво вртео главом. То је нашег наредника увредило, па се с нуно ноноса испреи иред нашег делегата и умоди га да може он, и ако чином тако мали, несосредно објаснити бугарском делегату, како су бихе расчорећене наше и бугарске трупе на томе положају у тренутку, кад је обустављена ватра. Добив одобрење од свога старешине, ои се окрете бугарском делегату и с пуно поноса поче: —- Господине, 1 а не лажем. Ја сам српски војник, а српеки војник говори. истину. И онда узе поново казивати, где је био Који од његових војника и шта су у томе тренутку радили Бугари на ноложају, који је он са својима нападао. Па се онда обрати једноме од бугарских официра, који је био запо ведник одреду бугарске војске, који је ту био ирема нама, и поче му казивати, шта је тај офицар говорио баш некако онда, кад су наши подилазили бугарском положају. Тај бугарски офицар само некако чудно ногледа нашега наредника, па пред свима изјави, да наредник има нраво: он је доиста од прилике у иодне звао тога војника и казао му од прилике оне речи, за које наш наредник тврди да их је чуо. Тако ]’е на томе месту иовучена демаркациона линија готово уза сами бугарски ров, и сад наши и бугарски војници стоје на томе делу положаја једни према другима готово прса у прса. Да им је само одобрено, говорити, мох’ли би се до миле воље изнаразговарати. И ако нема борбе, онет редовно излазимо на нредње положаје: прегледамо и оно, што се иначе, з х време борбе, не може најбоље да осмотри; идемо и тамо, куда се пре неки дан не би мо 1 'ло прићи од топовске и пушчане ватре; допуњујемо своје белешке; иравимо скице; обилазимо своје познанике и војнике и официре, који су ту у бојници, на предњим положајима. Сад је све мирно. Не грокћу пушке, не нролама се ваздух од топовске грмљавине. Оне дубодолине, које су се само некодико дана раније проламале од непрекидне 1 'рмљавине, сада су онемеле. Не чује се ништа. Војници у својим рововима ћуте. Ни гаврани да гракћу Нема их. Разбегли су се од онога силнога гроктања пушака и топовске рике, шго су пуних двадесет дана од ранога јутра до мрклога мрака, па често и по целу ноћ, исиуњавали онај крај. ГТовукли су се у позадину, на Јежево Поље, или у околину Штипа, или на Рајчански Рид, јер је и тамо још у обиљ}: хране за њих, а ту их не узнемирава више топовска грмљавина. Како се сад овде све изменило! Тамо где смо с муком излазили под кишом од шрапнела и разорних граната, сада идемо сасвим мирно, ни од кога и ни чим не узнемиравани. (СВГШИЋЕ СЕ)