Балкански рат

Број 28

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 445

већег Србина, којн прену иамучени српски народ из вековног ропства 1804. годинс, и који је по речима нашега песника Његоша: „дупуо живот српској души... „српске мпшнце јунаштвом запојио... „и варпарске ланце срушно... Српска војска да би дала израза захвалности и дивљења према сени Оца Србије, Бесмртнога Вожда Карађсрђа, подиже њему, оставља Српству овај скромни споменик, који ће кроз векове указивати новим покољењима на Ореол Славе, који краси бесмртну главу овога Великана, и на захвалност данашње генерације Краљевско-српске војске. Српска војска је тим сретнија и поноснија што овај споменик оставља Српс.тву данас, долазећи непосредно са бојних поља; са освећеног Косова, из Старе Србије, Албаније, Маћедоније и Тракије, куда је, по светлом примеру Витешкога Оца Србије, гредила путем славе и части и проносила своје победоносне Заставе из боја у бој. из славе у славу, и одакле је данас дошла да баш на озом месту свије своје славом увенчане заставе да мирно отпочину. Господине Председниче, Као представника Краљевске престонице. ја Вас у име Српске војске молим да примите на чување овај споменик, који Крзљевско Српска Војска преко Вас предајеу аманет престоннци Беогрзду и миломе Српству. Нека би дао велики Бог да овај споменик буде жижа, око које ће се скупљзти Срби са свих страна, кад год устреба да се развију наше славне заставе, те да нас поведу онамо, куда је тежио ђеније Великога Вожда Карађорђа. Слава неумрлом Карзђорђу! Слав 1 свима великим синовима српског народа који падоше за част и славу Отаџбине! Слава им! Председник општине Љубомир Давидовнк примајући споменик изговорио је ово: Ваше Величанство, Ваша Височанства ! Са дубоким пијететом који обузима душу сваког београђанина, у име престонице наше увећане и срећне Отаџбине, примам у свети аманат споменик Вожда Карађорђа, Великога Сина питоме Шумадије. Примам га данас: кад се грли прошлост са садашњицом: кад унук довршује оно што је дед давно започео, кад малена Србија постаје виђеном државом. С колико је то напора постигнуто, с колико је то жртава искупљено? Дани дуге прошлости наше били су дани безнађа нашег, беху дошли последњи часови једнога читавога народа. Душа је већ подрхтавала, срце је стрепило да не усахне врело живота народног У болу без јаука, у очзју без страха народ је стотинама година, лио је у њ топле сузе да не пресуши. Страхотна јава већ је шаптала: пропашће српско племе. И неби тако. У најкритичнијем тренутку Шумадија је одгајила сина, који је умзо и другима да удахне у душу своју неопозовну одлуку: слободно живети или умрети. Отпоче борба; дуга, крвава, славна, Орашац постаде олтар, цела Шумадија велики храм у коме се самопрегоревно само слободи служило. Првосвештеник у томе величанственоме храму био је јуначки Карађорђе. Као сури орао прелетао је с краја на крај своје Србије: јављао се свуда да: постакне посустале, подигне пале, охрабри уплашене, очеличи јунаке. Његово јунаштво постаје страх угњетачу; нада угњетеноме. Пали се подигоше, уплашени се охрабрише; јунашгву српоком не беше такмаца. Подрињз је Карађорђу песме певало. Видин је видео његова Вељка, Косоео наслућиваше у њему свога осветника.

Карађорђе посеја оно што нас је хранило до данашњих дана. И данас српско јунаштво сија неЈгасном светлошћу. Оно није ништа мање од јунаштва доба Карађорђева. Куманово се нестиди Мишара; Битољ не ззвиди Делиграду; Брегалница је била крвавија од Морзве код Варварина. Јунаштво прошлости наше поноси се јунаштвом данашњице наше; данашње јунаштво захвално се клања јунаштву Карађорђева времена: С тога јунаци с Куманова и Скопља, Велеса и Прилипа, Битоља и Охрида, Приштине и Призрена, Сјенице и Новог Пазара, Љеша и Драча, са Косова и Овчега поља подижу овзј споменик првоме јунаку наше новије историје. Овај споменик нека буде први у низу који ће се још дуго подизати јунаштву српском. Подизаће се јер јунаштво не трне у нашем племену, Имаће још дуго и ко ће и коме ће споменмке дизати. Наша је дужносг да ту дивну врлину нашега народа гајимо и развијамо. Ми то морамо чиннги, јер нам без тога живота нема. Без пожртвовања не можемо освојити што је наше. Пред спомеником највећсг јунака ми се заричемо: гајићемо српско јунаштво, чуваћемо српске јунаке. Београд није могао у свечанијем тренутку примити драгоценији аманет. Српска војска пре ратова за ослобођење подигла је споменик јунаку: српска војска после ратова славом увенчана открива споменик славом увенчаноме. Она је враћајући се са крвава ограшја похитала са својим Врховним Командантом Краљом Петром, дт пред Спомеником Карађорђевим објави племену српском и свима народима, који воле слободу народа: да су српске земље, дивне српске земље од Дунава до заносно лепих обала Македонских језера слободна. Лепше се уздарје Вожду није могло донети: лепше се место за прославу слободе није могло изабрати, Света Сени Карађорђева: Пред Твојим спомеником данас су окупљени Твоји унуци и праунуци, Крзљ српски са Домом Својим, представници српскога народз, ко~а си ти толико волео, јуначка војска српска, чијим си се јунаштвом у своје доба дичио и поносио, окупили су се да ти се поклоне али да ти се и заветују : да ће слободу народну чувати као најдраже благо на свету, које им ти остављаш у аманет Велики Вожде наш, — само тако биће достојни благослова Твога Велика Српска Душо!“ У вече су најугледнији грађани носили пред двор бакљзду. Том приликом Њ. В. Краља је поздравио Тодор МихајлопиТ Краљу Господару! Одана ти престоница, која никад ни у бризи ни у радости, није двојила своје осећаје од Твојих и данас је срећна што ти може честитаги овај велики доживљај, повратак с бојнога поља Твога јуначкога сина и наше узданице, нашг будућности, нашета милога Престолонаследника на челу храбре српске војске, с којом је он извојевао један низ победа које ће испунити најсветлије стране историје српскога народа. Читав један век је протекао крваве борбе и тешких напора за ослобођење крста од некрста. И тај век и та борба, зачела је када се пре сто година Твој Дед, прослављени и велики Вожд појавио на Орашцу, те „диже народ, крсти земљу а царварске ланце сруши; нз мртввјех Срба дозва, дупу живот српској д.уши“. Након равно сто година, Господару, помолио си се Ти Богу на Орашцу и заветовао светим аманетом Великог Ти Деда. И гле, народи балкански које је он некада први позвао да се пробуде из мртвачкога сна пренуше се на Твој позив и Ти. Господару, доврши, дело на југу што је он започео.