Балкански рат

Страна 482

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 31

Вопео сзп га, 8 сад га вом још н ме Скопље, 29. јупа 1913. Враћам ее кући. 'Данас не могу поћи. Воз је већ оташао. Остајем за сутра. Седим врај сам >га В *рдар 0 ш прелетују с хучних таласа ове српеке реке, на лепи Душанов град, који је толико векова одолевао и времену и многим нападима, и крштених и некрштених вчрвчра, па се заустављају тамо у даљини, на високој Ш»ри, чији се Љуботен ионосно диже небу нод < блаке, и сада бео, као какав старац коме су косе оседеде, али му колена још не клецају и рамена држи још уздигнута. Мисао ми гони мисао. .У мислима прелетам давну и скору прошлост, па ми тек дође на ум: — Боже мој, кад би оне зидине нешто умеле причати, шта би нам све могле наказивати! Колико лн је само крви проливено под њима и око њих, а колико ли је опет мртвих иронео Вардар на свој»м тчласима! Из мисли ме трже звук свирале. Свирач је био вешт у своме послу, па је лепо извијао неку веселу, лаку песмицу. Погледам око себе. Поглед ми се заустави на каменом вардарском мосту, преко кога је, у двојним рововима,кретала-велика група људи, махом у сељачком оделу. Чуо се жагор, испрекидан сваки час веселим, звонким смехом, иа онда све заглуши леп, јак мушки глас, који је извијао ону иознату нашу песму: Ој, Мораво, моје село равно! Кад си равно, што с • водоплавно? Озо су биле доиунскс јединице, које су сад хитале на железничку станицу, да возом оду до Взлеса, па одатле, преко Овчег Поља да крену на предње положаје: да допупе оне наше одреде, који су и непрекидном борбом и болешћу већ прилично ироређени. И ако сад први пут иду на ратиште, они већ знају како је у рату. За њих већ није тајна, какве их све 'страхоте чекају може бити само кроз дан или, највише, два. И опет илу весело, раздрагано; само им срце пеза. Радују се, што ће и они поднети жртве за вашу општу ствар. Они у гуњу изгледају ми још попајвеселији. И томе се доиста човек мора да диви. Наш је сељак везан за кућу своју, за земљу, на којој је поннкао и где је оцрастао. Он се с великом муком одваја од огњишта свога, од оне груде, коју натапа знојем својим, да после од ње добије хлеб за себе и своје миле и драге. Њшу је његова њива царевива његова; његови волови, хранитељи његови, иајмилији су му другари и пријатељи; а у воћњаку свако оно дрво, које је он подигао и окалемио, знанац му је давнашњи, с којим он разговара као са сврјим другарем из детињства. И сад он то све оставља. Оставља, та их месецима, а може бити и никако више не види, и он опет иде весео, задовољан, срећан. Доиста, душа нашега сељака велика је. Ваља је добро познати, па да се може разумети. Веровао сам, да сам прилично познавао нашега сељака. Па опет сам тек сада, за ову последњу годину дана, од како је избио рат на Балкану, познао га како ваљг, по.-шао га и још га више заволео. Има већ неколико година, како сам све своје време, које ми је преостајало од службенога рада, био посветио једноме нарочитоме послу: просвећивању најширих народних редова наших, а то ће управо рећи^ просвећивању нашега сељака. Невако сам предосећао да наше поколење у најближој будућвости очекују врло крупни послови, који траже много снаге, крји изискују на]веће напоре и жртве. Из тога ради сам мислио: да је потребно пробудити нашу масу народну, спремити за те велике послове ту истинску, а још прикривену снагу нашу, која је још и тада, и ако прикривена, била силна, која је била, ако

тако смем да речем, снага без очију. Бнло је још пуне људи, који су исто предосећали, што и ја; који су и сами желели да по својим мзћима што могу б ‘ље послуже свремању те наше народне снаге. И ми смо ишли од места до места, кз села у село, чесго и од куће до куће, од човека до човека: говорили смо и р:зговарали са сељаком нашим. И тада сам се дивио: оној збиљи, којом наш селлк прати наша одлагања о озбиљности положаја, у коме су наша земља и народ наш уоиште; ономе лакоме схватању потребе, да. морамо бити спремни и за најкрунн је жртве у службп своме народу; оној ведриш и самопоуздању, с којима он гледа у нашу народну, бољу будућност. Колико ли сам пута, малаксао, иа и разочаран, налазио нове подстицаје за даљи рад, посматрајући баш тога нашега сељака, за кога смо најчешће нмали само рзчи сумње и пребацивања. Било је тренутака, кад сам и с‘ш по мало сумњао, хоће ли доиста наши сељак, који и сада непрестано чини највећи део нашега народа, моћи да изврши ону мучну улогу, коју му историја неминовно ставља у дужност, да својим прегнућем, својим пожртв звањем одлучи о будућности нашега племена. Али је дошао 17. септембар, који је и мене и толико друге пријатно изненздио и уверио нас, да је доиста највећа снага наша у сељаку нашем, и да је та снага свежа, крепка, силна. Усред ноћи су зазвонила звопа на узбуну. Целом нашом земљом, од Дрине до Тимока, од Саве и Дунава па нлз Мораву до Светога Илије и Голије, јекнуо је поклич: — Под свету заставу! За добро и срећу домовине. И сви као један хитају на своја зборна места, још оне ноћи, и не опростив се како ваља са онима, који су им милији и од живота њихових. Ни један није задрхтао, ни један није завапио за децом и огљиштем. Остављали су чељад незбринуту, поље несређено, и опет су весела срца, с 11 еемом на устима, хитали у команде своје, да груди и мишице своје ставе у службу домовини сво.јој. Гледао сам их тада у Бзограду и Раљи, како се тискају који ће пре дзграбити оружје, натући ону сигаву војничку шајкачу и стати у ред, истурених груди, озбиљна лика. А на лицу им се прелива необична збиља са радошћу. Чисто им са лица читам: — Бто, дочекасмо оно, што нам толико времена гусле казују. Идемо да светимо Косово, да ослобађамо браћу из вековвога ропегва, Јављали су се и они, који нису били уписани у војничке спискове. Јавило их се много више, но што их је било позвано и но што је било потребно. И нико није хтео да се врати, него су и они непозвапи молили да их уврсте у бојне редове, да их наоружају и поведу са осталом браћом напред, пред оиштег нам непријатеља, Гледао сам оца, како с пуно ионсса испраћа синове своје тамо где се пати, где се крв пролива, где се живот губи. Па им не казује да чувају главу, него напротив, последње су му речи: — Пођчте у добри час. Па пазите и осветлајте образ. Слушао сам мајку, како се опрашта с јединцем сином. Она воли сина више но очњи вид свој, и опет му на растанку не поручује, да се нази, него се прашта с јединцем овим речима: — Нека ти је, сине, срећан иут! Отац ти је умро не дочекав да види ове дане. Ја сам срећнија од њега. Дочекала сам да одгајим Србији ратника, а Косову осветника. Пошли су на бојно поље, праћени песмом. И дању и ноћу само је песма одјекивала, где год су они пролазили .