Балкански рат
брана 486 |ЛЛКАНСКИ МТ број М
Брпска Јаванка Орпеанка - Једна шкопована шеснаестогодншша Брпкињнца као јунак на бој нопе пвљу У београдокој тридесетој резервној болници, руској, у Дому стараца, лежало је са осталим рањеницима и једно јунак девојче, које је као комита учествовало у крвавим борбама с Бугарима и истакла се као прави јувак, којој се диве њени ратни другови. У соби бр. 10. лево од двокрилног уласка, иза једног паравана, одмах до самог дувара, налази се удобно намештена, бела као снег пољска војничка постеља, од које се десно, као по концу, нижу једна до друге, исто тако чисте и укусно намештене постеље, на којима почивају јунаци.^осветници бугарског вероломства и кривоклетства. Изненадих се, кад на првој постељи, о којој је реч угледах где седи једна лепушкаста женска прилика у болесничком оделу, са чијих је малих усана лебдео осмгх поноса, задовољства, среће и самопоуздања. То је скоро девојчица, чије је црномањасте обрашчићеј^преплануло суице и испод чијег малог и ведрог чела сијају два мала и несташна црна ока. Ратни штрапаци су је нагло I раскрупњали, тто се много боље види по њеним гаироким плећима и развијеним мишицама на рукама, него и по, истина широким, али слабо развијеним женским грудима, које најречити је говоре, да је то још дете; нема ни пуних 16 годана. ; Приђох јој, поздравих се с њом, и замолих је да мн каже своје име и исприча којима је учествовала. — Зовем се Милена МанднћенЛ стидљиво ми одговгри, па као мало дете обори главу, али тако, да сам приметио, како ме њене очи датињском радозналошћу посматрају. Затим наствви: — Родом сам из Чачка, али сам овде код Зделара учила 5 разреда гимназије, које сам и свршила. Јгш за време прошлогодвшњег рата вукла ме жеља да и сама полетим у бој и да са мојом драгом браћом светим Косово, Е, али се то онда није могло са пуно разлога. Међутим, кад је сад планула прва братоубилачка пушка од стране Веродомних Бугара, ]а сам успела са тешким мукама да ступим у чету војводе Вука (мајора Војина Поповића), који ме прими после грдних молби и преклињања. Учествовала сам у неколико бојева, за које сви моји другови кажу да су били страшни, али ја то нисам примећивала. Не хвалим се, јер ми то није обичај, али тиме хоћу еа мо да вам покажем, колико сам била срећна и раздрагана, што еам и сама имала част да ватреним о,>ужјем браним светм српску ствар, под бујпцом патриотских осећања, ко;и*су најтоплије плавили моју српску душу. Све моје биће било је усредсређепо у очима, које су напре1'нуто мотриле на непријатеља; слуха нисам имала, јер ]е овако моје душевно сташе саевим потиснуло, паралисало, отуда и знам, да су борбе биле страшне— А на ком сте се положају последњи пут борили?
— Наша четничка чета била Је на левом крилу Ј*едне дивизије, која је оперисала код Дуката, на „Вилином Колу“, где су били нагаи шанчеви 7., 8. и 9. јула. Док је она ово говорила, нама је пригаао један млад рањеник, али већ стари ратник, поднаредник Стојан Срећковић, у чијем је воду била и српека Јованка Орлеанка, млада Милена Мандићева, На моја наваљивања, да ми исприча како се борила, кад је и где је рањена, она ме је само стидљиво посматрала својим живахним очима, али ме категорички одби, да сама прича о себи, боЈ - ећи се да то не личи на самохвалисање. — Та, то је јунак девојче, гссподине! умеша се сад поднаредник Срећковић. Својом нечувеном храброшћу и неисказаиом неустрашивоо ћу, она је и нас, старе ратнике соколила и подстрекавала на чуда самопрегоревања. У дане: 7. 8. и 9. јула велика бугарска сила, бесомучно је кидисавала на наше шанчеве на Вијјином Колу, у којима јеДбио и наш, свима нама омиљени војвода Мирко, како ми радије г зовемо нашег ратног друга, четника Милену Мандићеву. Три тгута јс била контузована: прво у вече Тгјула, парче гарапне.’ а, који се ргспрснуо у земљи, тешко јој је повредило бутину; другога дана била је такође контузована и претрпана земљом, из које смо је извадили, а кад је трећега дана, 9. јула, предвече с тешком муком изашла испод дебелог слоЈ - а земље. кгја ју ;е била такође (контузовала и затриала, у шанцу није било никога сем ње. Ираво ј’с чудо, како је угпела да се провуче кроз кишу непријатељских топовских, митраљеских и пушчаних зрна, и у оиште, како је снага не издаде, док не стиже до нрвог превиЈ’алишта — - Имате ли кога од родбине? упитам младу јунакињу, — Имам маЈ’ку и једнгг братића. . . — Кад већ све записуЈ’ете госнодине, добро би било да запишете и то, да је на наш иоложај долазио и Ј’едан руски ратни дописник, који је нашег војводу Мирка, ва самом положају, у комитском оделу и нагиздану реденицима, снимио и фотографасао и за кинематограф. У истој’ је болници лежао и млади, седампаестогодишњи четник Михајло Бирчанин, потомак Илије Бирчанина, свршени ђак VI разреда гвмназије. И он се борио са својом школском другарицом из Зделарове гимназије Миленом Мандићевом — војводом Мирком — у истом шанцу, опасно контузован и рањен. Борио ое храбро и неустрашпво, но уверавању поднаредника Срећковића, те Ј’е осветлао славно име Бирчанина, с којим се поносно кити. Колико је то утеха за нас стариЈ’е, у тешким данима искушења, у којима се сад налазимо, кад мајка Србија рађа овако дичне синове и кћери, јер као што је познато млада јунаквња Милена Мандићева није ни једина ни прва Српскиња, коју су њени српски осећаји одвели на бојно поље, да с пушком у руци иомогоне проширешу граница Србије.
&
Из новв СрбнјЕ: Душаков мост на Вардару у Скопљу што о боЈ’евима у