Балкански рат

У СГШЦИ И РЕЧИ

Ерој 31

Један дан борбе на Внто-Копо н Дукату — Опгнције Пчнњског Петећег Одрсда После осмо дневне борбе, коју је Пчињ:ки летећи одред водио са Бугарима, освануо је и 9. јули, дан када је одред имао да води најупорнију борбу са много надмоћнијом бугарском снагом. Ноћ смо провели у рововима. Киша пада а војници и официри огрнути шаторским крилима, чврсто држећи пушку на „готовс" управљају своје уморне погледе тамо ка Љуботској Чуци — напрежући и после дњу своју снагу, да их сан не савлада, те да нас Бугари не би изненадили. Овде, онде чује се шапут: — Имаш ли парче хлеба?.. Имаш ли бар цигару?... У позадини чује се хрзање коња, које коњоводци већ трећи дан држе позади стрелаца, немајући времена да их нахране ни да их напоје. Кроз густи мрак чује се глас по којега ордонанса, који је журно хитао, питајућњ — Где је командантодреда! | [— Ено га тамо на десном крилу, беше одговор свију нас. И доиста тамо код дунав ског коњичког пука у стрељачком рову командант пчињског летећег одр е д а коњички потпуковник Стеван Швабић журно је издавао заповести команданту добровољачког батаљонај мајору Вуку и ко мандиру бате рије Начелник штаба ђенералштабни потпуковник Емило Белић, беше дан раније: рањен, али ни болестан не хте да остави свога команданта. Они су се нешто договарали после чега је журно отишао своме топу, командир батерије. Поноћ. Све је било мирно... Тамо у јаругама чује се по који пуцањ. То се патроле пробијају. Наш командант се прибио са својим штабом уз један камен. По кадкад сене кресиво, било да цигару запали, или да прочита извештаје, који са свију страна долажаху. Тачно у 2 часа и 45 мизута груну непријатељски топ са Љуботске Чуке и његово разорно зрно дубоко се зари у земљу и то у нашој близини. Његова страховита експлозија проломи се дјж нашег стрељачког строја. Као оно електрична струја кроз све нас прође нека језа. Шаторска крила са наших глава попздаше и ми сви, као на команду, пружисмо пушке у правцу од куда нам је дошао јутарњи поздрав бугарскога топа. Не прође ни неколико минута, а дуж нашег стрељачког строја просу се страховита пушчана ватра. Бугарске батерије отворише паклену паљбу. ПЈрапнелска стра« Хсвита зрна створише прави урнебес.

Тамо код добровољачког батаљона отпочеше шрапнели своју страшну песму инсценирајући величанствен ватромет. Као пламени језици лизаше ватром угрејану цев митраљеских уста. И по нека се бомба чује. Кроз ову страшну вре ву од артиљериског и пушчаног пуцња, зачу се глас нашег команданта потпуковника Швабића: — Митраљез овамо, брзо, брзо... И војници митраљеског одељења, са поручником Милушићем и капетаном Тасићем, брзо отрчаше тамо где је командант стајао, носећи митраљезе на леђима својим. — Брзо отворите ватру на оне бугарске делове, —- наређује командант. Али све је било узалуд. Митраљези не могу брзо да раде. Први се беше смрзао. (Хладноћа је велика владала на позицији, која се налазила на висини преко 1000 мет) — Дајте други!... трећи... четврти! Сви су такви, они дејствују као једнометна пушка. Потпуковник сав узбуђен и очајан, посматра немоћ митраљеза. Тренутак очајан. Бугари гомилама избијају из шуме, а митраљези још не могу да запевају своју иознату песму — песму језовиту и смртоносну. — Забога, шта је ово? зар се овако држи о ружје у припра вном стању? грми потпуковник Швабић и десном се је руком био нехотице ухватио за револвер Јасам раније служио код потпуковника Швабића, па сам га добро познавао и готово поверовах да ће сад неко платити главом ову немоћ митраљеза. Начелник штаба Белићдохва ти један митраљез и он лично проба брзу ватру. Али не иде, па не иде. Белић је спасао сигуацију, јер је Швабићу тек сад било јасно да нема кривице до командира и да је једини крива ц хладно време. Напослетку кзд се је оружје мало загрејало прорадише митраљези и запеваше своју страховиту песму. — „Ура“, повикасмо сви. Бугари кошени митраљеском ватром побегоше у поток. Целог тога дана водили смо очајну борбу са Бугарима, и нисмо им дали да нам један корак приђу. Бугарска артиљериска ватра највише нам је досадила. Тога дана а и раније наш је одред показао„чуда од јунаштва Наши коњаници из дунавске дивизиске коњице овде су се сја но показали. Коњаници су се борили кео лавови, а када је борба свршена на бојном пољу оставили су три официра. шест официра је допало рана. а губитци у војницима су били велики, али у пуној сразмери са постигнутим успехом.

НЗ НОВЕ СРБНЈЕ: Чаршија у Нрнштнни