Балкански рат

Страна 510

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 32

1СКПЦ1 НОСОВЗ 1 Еипцс АРТИЉЕРИСКИ ПУКОВНИК | Прока Биволаревић ПОГИНУО НА ВЛАСИНИ ОД ГРОМА Командант нашег брдског артиљериског пука, храбри пуковник, Прока Биволаревић, погинуо је 26 јула у 1 сат по подне од грома, на војничкој позицији, вршећи своју велику и свету дужност. Скоро годину да на, бранећи своју Отаџбину, и борећи се за њу, и противу Турака и противу Бугара. подлегао је овај див јунак наш! Он, чије су батерије, прелетале с једног мо ра на друго, које су виделе кршну Атбанију, питомине Битоља и Охрида; које су стајале на најстраховитијим позицијама, где су се српски топови показали ненадмашни, и којима Србија много има да благодари, за садању славу и величину своју за Куманово и Брегалницу, за победу Турске и слом Бугарске, за покајање Косова и освету Сливнице!.... Рекох топови, али не! То су мртва оруђа, али је њима дат дух, дато им је срце дато им је јунаштво: дати су им Биволаревић, Паштровић, Микетић, Трифунац и остали храбри српски официри и војници, и они су ти који тако високо дигоше глас нашег топништва. Њима нека је слава и хвала што се вије српска застава, на Призрену, Прилипу, Охриду, Битољу, Кочану, Штипу и безброј других српских градова! Пуковник Прока могао је као командант пука у каквом комотном стану у позадини, сачекати крај рата, и бити и данас жив, али он је са својим војницима, под шатором, делио све муке и све патње и ту је жр твовао за Отаџбину своју, оно, што човек може највише жртвовати, жртвовао је живот свој!... То силно пожртвовање, то је оно што је било велико у свију наших палих витезоза. — Они се нису издвајали од својих војника, били су увек у првим редовима и то свето пожртвовање, учинило је, да је мала Србија тукла и сло мила две силне државе и да су и турски полумесец и бугарски лав, пали на колена пред победоносном Ср бијом и молили за милост, молили за мир!... Ма да је пуковник живот свој за Отаџбину положио, и умро смрћу, за којом сваки прави Србин вечи то жуди, ми Алексинчани, опет га силно жалимо, јер смо га љубили, јер смо га знали тако рећи од малена. Његов импозантни, војнички стас, као да још гле дамо! Његову љубазност, искреност и благородство душе, неће нико заборавити, ко се је с’ њим само један пут видео! Наш пуковник рођен је 24 августа 1867 год. у Лесковцу. Још као дететом, под утицајем српских топова у првом српско-турском рату, добио је неодољиву же љу да буде војник, и учећи марљиво он је ступио у Војну Академију из које је 1 септембра 1889. год. произведен за артиљериског потпоручника и даље је једино преданошћу у служби напредовао до чина пукозника. Он је био одличан командир батерије, примеран командант дивизиона и узорит командант пука! Но, нзјвећа је слава његова била, добијање чина пуков.ничког, јер га је добио на бојном пољу, где је и одликован високим одличјем! Достигао је тако рећи највећи положај у војсци, стекао је признаље од свију и сваког, стекао одликовање са највећег места, и после толико мука и патњи, кад је мач већ метнут у корице, судбина не даде дому његову, да са њим радост, част, славу и напредак подели!.. Не само да је био добар војник и јунак но испод његовог војничког мундира, куцало је културно благородно срце! Он је као командант, украсио алексиначку касарну дивним парком, подигао је вилу Брђанку са јединственим изгледом, коју су посећавали и владаоц наш

и цео дом његов. Све земљишге касарне, засадио је вођем и виноградима, које ће дуго и дуго причати Алексинчанима о благородству душе његове и узорној вредноћи Проке Биволаревића. За породицу, нарочито за неугешну верну му љубу, смрт његова у моменту када су га највећом радошћу очекивали, страшан је удар. Али нека је њеном племенитом српском срцу утеха, што јој је муж за отаџбину пао, и што се можемо дичити и поносити именом његовим, које ће се вечно с хвалом помињати. И кад му припали воштаницу на витешком гробу, нек увек припали још две, једну за Куманово а другу за Брегалницу, и онда нека јој срцу одлакне, и нека зна да и ту удгла има, да и ту крви има њенот мужа пуковника Биволаревића! Кад погледа диван Битољ, Охрид, Прилип, Призрен нека зна да и ту има крви њеног мужа пуковника Биволаревића. Кад погледа на Балкан и по целом Сло венству, да место Бугарске, Србија сада држи заставу првенства, нека зна да и ту има крви њеног мужа пуковника Биволаревића, и нека зна да су њен муж и остали пали витезови, подигли камен темељац на коме се диже Велика Србија, вековни идеал српског народа. Нека је слава за Отаџбину палом пуковнику Бивогаревићу- И. К. ПрендиК РЕЗЕРВНИ КОЊИЧКИ ПОТПОРУЧНИК ј- Бранислав Премовић СЛАВНО ПАО НА ЖУТОМ ДУКАТУ Описујући борбу на Вито Коло и Жутом Дукату, у прошлом броју ми смо истакли храбро држање и јуначка дела шумадијскс коњице, која је овде показала лене успехе. али имала и велике губитке. Међу офици рима шумадијске коњице ту је 6 јула смртно рањен и резервни коњички потпоручник Бранислав Премовић, трговац из Крагујевца, водник митраљеског одељења шумадијске дивизијске коњице првог позива, који је после два дана 8 јула подлегао рани, у цвету бујне младости своје у 25. години. Пок Бранко био је прави представник јунака из Шумадије. У српско турском рату учествовао је и видно се одликовао у седам борби, у којима никад није задрхтао, но се увек мушки и јуначки држао јурећи са својим митраљезима на најопаснија места. За показану велику храброст добио је највеће одликовање: златну медаљу за храброст. У рат противу вероломних Бугара ушао је огорчен и решен, да по својим скромним силама, учини све што је у његовој моћи, да се неверство Бугара достојно казни. У томе је постигао успех, који је учинио да му је лакше било да за навек склопи очи, јер је доживео и пораз Бугара. Његога писма која је писао родбини пуна су патриотског жара и самопрегоревања. По сле шестодневне борбе на Злетовској реци јавља родбини, да су Бугари сатрвени и да их још гора судба чекаПокојни Бранко исто тако је био користан и као грађанин. Трговачки добро школован и васпитан на страни био је велики радник на извозној трговини. Његова солидносг и разумевање посла била је позната у Београду, Шапцу, Ваљеву, Обреновцу, Пешти и другим местима. Рођен од честитих родитеља, покојног Вула и Марије Премовић у Крагујевцу, пок. Бранко беше лепа појава, пун снаге и живота, вољен и цењен од свакога ко га је познавао. Мртво тело младога јунака иренето је у родно му место Крагујевац, где је погребено у породичној гробници уз учешће целог града, који је искрено учествовао у тешкој тузи породице за славно им палим јунаком Бранком, чијим се именом увек могу дичити и поносити .