Балкански рат

У СЛИЦИ И РЕЧИ

. Страна 503

Операрна сала билннце Шм Брпсннх Бетд|

1рИ 11ЈЕК1 - Оцене страннх аутврнтета Руски Генерал Е. М. Домански, који је обишао сва бојишта балканског рата, написао је у великом руском листу „Биржевија Вједомости" у очи српско-бугарског рата иптересантан чланак о српској и бугарској војсци. „Ако би — пише руски генерал — дошло до рата између Орбије и Бугарске, ко би из тога рага изашао као победилац? На то је питање тегако олг њ-р''ти, јер и у рату понекад може да буде изненађења У Русији је данас распрострто мишљење, да су Бугари јачи од Срба, а то није тачно. Српска је артиљерија далеко боља, надмоћнша и извежбанија од бугарске. Тако исто бугарска коњица далеко изостаје иза српске коњице, која је и бројно ј гча и врло добро извежбана. Што се тиче бројне надмоћности бугарске не треба сметати с ума да Бугари морају истурити своје трупе и према Ррчкој и према Румунији која је већ изјавила да неће бити иеутрална у новом балканском рату. Ратна вредност и српске и бугарске војске врло је велика. Алимојејемишљење, да сриска војска у погледу органнзације, спреме издржљивости и храбрости стоги далеко више од бугарске војске. Бугарска има даровите војсковође као што је Ратко Димитријев али је велика снремаи даровитост и војводе Путника и његових другова. За једину слабу страну Срба сматрам њихову одбранбену тактику. Срби говоре: Нека нас Б.угари само нападну! Срби при том заборављају да добро припремл.ен напад даје велику надмоћност у рату. Иначе српска војска је вој-

ска ирвог реда са же похвалити...

каквом се

мало која држава мо-

биле су неуморне на послу неговања и лечења рањеника и болесника. Наше болнице не би се дале замислити без много заслужних вредних милосрдних сеетара, које су успеху лечења по болницама својим услугама много, врло много допринеле. Уза све то наше жене спремале су нам и подмладак, васпитавајући у духу српсксм нове ратнике за нове борбе и нове задатке. Наша жена у овим великим данима била је достојна савременог Србина. Велико доба дало нам је велике савременике и само у заједничкој сарадњи-малих и великих, знаних и незнаних, богатих и сиротих, мушкиња и женскиња лежи тајна наших котосалних успеха, којима смо задивили цео свет. На овом месту и овом приликом сматрамо за потребно да се одужимо својој савести да ма у најкраћим потезима изнесемо у бледој боји благотворни рад дичног нашег Кола Српских Сестара. Када је пре десет година замирисало на барут на Балкану родољубиво београдске женскиње основало је Коло Српских Сестара са патриотским задатком даприме и понесу свој <)ео дужности прем,а своме народу. Десет година је већ како друштво ради на остварењу свога задатка и с пуно поноса за себе и части за наше женскиње оно се радосно може осврнути на резултате тога рада. Много се радило кроз то вроме и много се урадило Па ипак рад Кола за последњу годину дана надкриљује све. На глас првога бој ног поклича вредне наше сестре окупиле су се у своме Колу и брзо биле готове с одлуком, да помогну вицањем рана Косовским осветницима. Све су до'ровољно с пуно одушевљења предано легле на Восао и пре но што Је прва пушка на граници дала анак, да је фошло време, које се пет векова чекало, болница Кола Српских Сестара била је тако уређена, да је чинила част врлим сестрама. Г1рви рањеници већ су били смештени у петој резервној болници Кола Српских Сестара и та болница била је једна од последњих, која је затворена. За све то време од скоро пуне гсјдине дака честите Сестре из искрене љубави према браћи звојој лечиле су их и неговале као своје најрођеније; Шихова сестринска нежност и готовост да рањенику пбмогну учинила је на рањенике салан упочетак. Излазећи из ове идеално уређене болнице наши храбри ра-тници,, који нису знали засузити ни кад их је пробијао непријајтељски бајонет ни под операторовим ножем плакали су као мала деца, да тим сузама својим драгим Сестрама појсажу колико су им искрено благодарни за услуге и пожртвовање ч неуморну службу око њих. А она небројена писма, са тако дирљивом садржином, што читаоцу моме сузе из ока, а што их свакодневно примају Сестре ове болнице од рањеника и болесника, које су с пуно сестринске нежности и српске искрености месецима неговале и од смрти отимале, најбољи су доказ, колико су Сестре допринеле, да наши бојни успеси прођу са што мање жртава у крви. (НАСТАВНЋЕ СЕ)

* Генерал Ер, командант ( артиљерије француског шестог кориуса у ПТалону на Марни, користвћи се својим једногодишњим одсуством дошао је на бојно поље наше као нрост туриста, којега је привлачила српска војска. Било је то 18. децембра 1912 носле месец и по тешкога рата; мирноћа, дисциплина и свежина Шрупа изазвале су његово дивљење. Рекао би човек, да су изашли из касарне! чудио се он. Генерал Ер је и једаи од великих шефова француске артиљерије. Као артиљерац, осећао је особито задовољство констатујући, да је српска артиљерија, француска артиљерија, сјајно одговорила своме задатку. — Официри и војници искористили су код ње све што се могло, и похвале, којима они обасипају наше топове, морају им се обилно повратитп, изјавио је ге* нерал Ер. Говорећи о српској војсци завршио јеон овако: — Не могу се ни најмање ограничити у иохвалама сриске војске; то више није млада војска, Шо је /една велика војска ,