Балкански рат

Страиа 578

ВАЖАНСКИ РАТ

Број 37

Првд Грлнскм вввовнма — Слава другог пука Књаза Шихаила Тек што је почело сунце да се клони западу и да злати разбојиште са кога се дизала топла пара из земље, која је још била иатопљена крвљу јунака палих нрошлог дана, кад добисмо наређење — извршити јуриш на грленске висове. Пет ћувика, који су непомично стајали пред нама и дизали се гордо из каменитог подножја, изгледали су нам као пет дивова, као пет џинова, који презриво смешкајући се гледају на нас мале, који као да нас зову — хајдете, пођите, наши обронци жедни су ваше крви. И ми пођосмо — те џинове, те природне форове требало је узети, па су онда отворена врата за Царево Село. И заори се „Ура“ силно и одушевљено, његов ехо стократно одјекну кроз јаруге и пустош а колона за колоном крете се. То „ура“ не беше обично, ја га чух и разумех као врисак народа који хоће да живи, који неда стопу земље крвљу својих најбољих синове заливене. И јурнусмо, и узесмо први басамак са првим ровом, а Бугари се повукоше у задње ровове на другом басамаку. Ватра је пламтела са свију страна, цела је атмосфера око нас горела, чинило нам се као да нема у ваздуху места, кроз које није пролетео по који пројектил. Тукли су нас унакрсном артиљеријском ватром, а сраховито хујање распрслих граната и шрапнела ледило је крв у жилама и дизало косу у вис. Монотоно така-така митраљеза и оштри фијук пушчаних зрна, који долажаху с фронта допуњавали су борбени оркестар, чији тонови убијаху своје слушаоце. На све стране лила се крв, чули су се јауци рањеника, а смрт је над нашим редовима ширила своја црна крила. Повратак у назад значио је срамну смрт. — Напред! После кратког задржавања у отетим рововима, који су били пуни бугарских лешева, — напред. Али маса која је онако одушевљено кренула на јуриш под кишом зриа и шрапнела, поколеба се, заталаса и одступи. И тада српски официр, хладан као стена, непомичан као статуа, у полутами, која га је обавијала и чинила да у том тренутку има у себи нечег митског, нечег од оних иаших старих витезова, диже своју сабљу и промуклим гласом, гласом Месије, рече маси: Живот и слава напред!. Смрт и срам — стоје у позадини! И маса стаде. Стаде као укопана. „Лези“ — разлеже се команда и маса леже на суву земљу. Ватра је и даље пламтела, изгледало је као да земља бљује огањ који хоће да сажеже све око себе... И најзад као да се умори. Наста затишје, које командир употреби да уреди своје војнике, а затим се разлеже ново: — Напред!... Труба, чије тонове гуташе гресак разорних граната и шиштање шрапнела, засвира нов јуриш. Напред, и само наиред. Напред ка слави кроз смрт, тамо, њему, који нас коси, то јђ спас. Требало је заузети коту 1151, на чијем смо другом басамаку већ били — она беше кључ целог положаја. Али напред кретоше само две сенке, два јунака, који учинише неколико корака па падоше. Њихов пример не покрену никога, сви су лежали као мртви. Кроз фијук и паклену вреву зрна чује се ново командирово — напред! То беше глас који је претио, али у исти мах молио, али се нико не покрете. И тада се деси нешто величанствено — српски официр се диже из средине, истрча напред са исуканом сабљом и викну гласом који је дрхтао: — За мном јунаци! И маса се заталаса, диже и потече као река, као оркан, српски војник журио се да стигне свог официра, да га престигне да га заклонп својим грудима, јер су војници волели свог командира.... Три пут их је заустављао, три пут звао напред,

док није на 200 метара, пред бугарском батеријом која је сипала смрт, пао изрешетан. Његови војници нису више застајали, они су као вихором ношени летели да освете свог палог командира, који их је за једну ноћ бацио у три јуриша. И напослетку дође до борбе на нож. Ломећи свога нротивника и осећајући страховито крхање њихово под својим бајонетом, крхање са ког се крв ледила у жилама, светили су војници другог пука, — „железног второг пука“ — како су после говорили Бугари, свог палог командира. Поноћ је прекинула борбу, настала је гробна тишина, коју би само кад кад прекинуо јаук заосталих рањеника, а голо теме коте 1151 беше засуто лешевима палих јунака... Страшна беше та јулска ноћ,-чију су страхоту још јаче осетили посматрачи, јер су за време целе борбе зрна која су падала осветљавала све околне јаруге и урвине. Страшна је била ноћ 6. јула 1913. године за 4. батаљон, 2. пука „Кнеза Михајла“, али пуна части и славе.... В. И. Г.

У Елрбн отзубини Септембар 1908 и октобар 1912 . године „Господин државни саветник, чије ћемо име прећутати, отишао је раније кући. Он је своју српску дужност учинио. Био је синоћ на збору, а доћиће и данас. Он је отишао раније кући и сео је брижна чела са својом породицом да вечера. У гостима му је и кћи, која се ту скоро удала за ‘официра, па би отац требао да је љубазан, али се не може да разведри чело. Шта ти је? пита жена. — Шта сте се замислили ? пита кћи. А он превлачи руком и маше главом: — Морамо у рат. Не остаје нам ништа друго него рат. И т ј сви, сви редом. — Шта кажеш оцо? преплашено пита млада официрка. Зар мислиш одиста да ће бити рата? — Мора га бити. Млада официрка бризну у плач догледајући ваљда свога војна већ рањена на носилима, како издише у њеном наручју. Оцу се поново натушти чело. Он се диже са стола и етрого, озбиљно, одлучно пребаци кћери. Али кад она није могла да заустави сузе, он плану: — Напоље пз куће! Напоље! Моја кћп не сме плакати, што ће јој муж погннупш у једном тако светом рату. Кад се одвпкнеш плакатп, када научиш да се радујеш смрпш свога мужа у службн Отаџбини а тн опет дођп у очеву кућу /“ (^ПОдкгика", 23. сеигембра 1908 године )♦ * * * То је било пре пет година, увече 22. септембра, када се цео Београд заталасао вешћу о прогласу независности Бугарске и када се сваког тренутка очекивао други чин тога бугарско-аустријског акта: анексија Босне и Херцеговине. Пре годину дана, 8. октобра 1912. господин државни саветник — чије име више не можемо прећутати, јер га зна цело Српство - Живан Живановић добио је са границе вест, да му је син Александар, техничар IV године, погинуо као добровољац у једном од првих сукоба на челу армија које су пошле ка Хосову, Скопљу, Призрену и Мору. , Четири дана доцније господин државни саветник добије вест, да му је и зет, муж његове кћери, потпуковник Александар Глишић, командант VII пука погинуо у битци на Куманову.