Балкански рат

Странл 5§2

г.ллклткп глт

Ргој 37

НДШИ ЈУНИЦИ

Пуковник Миладин МасаловиК као рањеник у болници.

Пуковник Масаловић Међу виијим нашим официрима личном храброшћу и ретком присебношћу и у најтежим тренутцима нарочито се одликовао храбри командант 17. пешадијског пука, пешадијски пуковник. Миладин Масаловић, који је допао тешких рана у рату с Турцима на Прилипу и у рату с Бугарима на Великом Говедариику, где је његов пук показао чудо од храбрости, угледајуТи се на пример што им га је пружао њихов неустрашимивођа. Пуковник Масаловић је част и понос српске војске. У < оба ова рата његов пук светлно је где год се појавио, а кад год се буду славила херојска дела и успеси овога славнога јуначкога пука с поштовањем ће се морати мзговарати име онога, који је славне војника овога пука увек водио само победи. За заслуге своје у првом рату награђен је' пуковничким чином и одликован златном медаљом за храброст.

Освојење Увца — Босански сељаци и српска војска Један од најдраматичнијих тренутака рата са Турцима био је на граници Новопазарског Санџака и Босне. То је био тренутак када су босански сељаци, пошто су данима и иоћима чекали, угледали српску војску како зау зима погранична утврђења и истиче на караулама српску заставу. Један од присутних са Увца, тај дирљиви тренутак овако описује: Ово је већ друга недеља. како је малени Увац постао живо место, за читав овај крај. Чим се пронео глас, да ће се српска војска уекоро пејавитп с оне сгране Увца и заузети турску караулу, навалио је свет из околине, да види тај улазак, кад ће се залепршати српска застава на новоослобођеној земљи, на неколико корака од босанске границе. У караули је било остало свега неколико војника и један мулазим, а остало је било све побегло у Босну. Иначе је Увац био пун бегунаца из Санџака. Била је дошла војска из Вишеграда, са генералом, окружним управитељем. На читава два дана пре него што ће и последњи аскер побећи из увачке карауле, била се искупила маса народа из околине. Није се скоро никако спавало. Ја сам мислио остати само кратко време, па ме неодољива жеља, да видим српску војску задржа неколико дана. У прошли уторак, неки бегунци из Прибоја донеше вест: „Војска је дошла!“ После тога гласа, гомила пред увачким мостом била је још већа. Чудна је то била мешавина: војници, сељаци, жандари, фннанси, попови и турски бегунци. Осећало се непгго велико у ваздуху... Срца су се грчила од осећања и под гуњевима и под капутима; а можда и под

којим мундиром. Нисмо баш сви исто осећали, али смо били једнако нестрпљиви. И кад се после једанаест сати диже магла, као за веса на каквој џиновској позорници, — отпоче драма. Почеше се по околним брдима појављивати некакве људске прилике, до зуба наоружане, одевене као српски сељаци. Примицали су се турској караули опрезно, као смрт. У мени стаде дах. Настаде тајац у гомили. Сва лица побледила и добила други, чудан израз. Све се погнуло унапред и слукти. Неки у пола зинули и не затварају уста. Осетих, како ми срце чисто стаје од навале крви; заборавих да треба дисати и трептати... А све нам је било пред очима, као у каквом огромном амфитеатру; караула тек неколико корака од нас. Настаде нека ужурбаност у караули; опазиЛи су их... Четири турска војника изиђоше из карауле и притрчаше с пушкама у руци мазгалама. Јекиу турска борија некако дрхтаво, осећајно и тужно, као да свира „Низамски растанак". То бијаше команда „Пали!“ Осетисмо језу и лаку дрхтавицу... Цикнуше четири пушке и злокобни звиждук зрна пропара ваздух. Они, као по команди, полегоше по земљи и оборише плотун. Један куршум, близу нас, паде у Увац. Било је тачно једанаест сати и 52 минута. Пуцњава потраја четрнаест минута. Не опазисмо, да од њих ко погибе. Турци се повукоше у караулу. Још су два пута после подне пуцали, али им они не одговорише. Око шест сати у вече, стиже глас да је редовна војска близу и да ће још те ноћи ударити на караулу. Решисмо се, да чекамо, па ма.и сву ноћ. Гомила пред мостом прореди се. Остадоше већином сељаци. Спусти се ноћ, ноћ језива, пуна мистике и чежње. Из велике даљине се чуло пушкарање. С времена на време, сељаци би легли по земљи и прислањали уво да Чују топове и доказивали један другом, да се топови добро чују. Сви смо били окренули очи на ону страну,