Београдске новине

2. jula iyie.

BroJ 174.

V

Sfrana 2.

'UtoraK

t jV od ai najveća i niajživjja |U va]je\»kom bkruigu je Kolubara. Ona josUu je na četvrt sata više VaJjevja, gde so tu saslaju dve rcke: Jabla’nica i O.blica l obv, ftralupajući svoju vbdu Ko! ! ul>ari, utope u tojoj i imena svoja. U Kolul>aru uliču S desjnia o've \'odo •. Gradac, Bauja (ili iPelnica), Lcpenica, Ribtntca, Ibplica, Ljig Peštan; lova: Ljubostina i Riabas, koji b> ’fe kibz selo Brankovinu. Kolubara eo gazi na brodonma, a samo je kod Obrc. n-T'vca vpzila skela. ! ■ - Ravni su najveće u ovom obrugu duž SftVe, TuJnnavie i KoluRcre. Zeinlja je vrlo rodnia i skbio je svluda obdelatiai. 'Posle mačvanskih lavjiicuovoće biti naj.većo ravni u Srbiji, naročilo onaj dco uikdju KoIuIki rorn, Savom i linijpm povu;. će-njoin od Uba k Jtalom Dutokom. Sve su te ravni vrlo roduo, s toga su i sta« movTiici tatnošnji svakad brojani u ntj« jinućiiije ilomaćinc u Sirbiji. Stanovnioi valjevskog okruga su o« setno ucestvovaJi u razvilbu novijeg zi« ,;vota srpskog naioda. Zgoluo naiiK.’štcni jgeograiskiin potožajem sftoga okruga, pii. flično živosni imoviuom na tako rodtnoj jjemlji, oni su imaJi dosta ctkava i ma. Inastira j u starijim vremcnima. lladži (Ruvirn zapisuje poimenc« 13 kojv cr. feaVa koje manastira šlo su }x>paliii Tur. ci u „Kočinu krajinu" prc no 6!o su Aiu« Strijajnci piešli i zauzeli valjevsku na« 'liiju. Rogomolje su te: Bogoradja, Ril« »UC3, Celije, Pustiuja, Novaci; crkve: Slav. feovaćka, Biaukoviuska, Rivačka, Jabučka i Plužačka. Nespaljene su: nianas.ir Grabovac i crkva Paunska Rad Jugosloveu. s.ke Akađemijc II., stt - . 181 i 185). Stanovnii-'i valjevskog okruga no sr« juo da su odinab ustali na prvi glas op« šLog.i jiokrcta, očistili ValjeVo 1 Uli Od Ti.ir.ika, nego su joS pošli k Sapcu i k Ihini, i t.iTno s dolnim nspehom sudarili s Tureiina. Tako sn se oni bori’i zi sve vivmo ratiovanja od 1804.—1813. Pa i novi uslanak 1815. našao j'o Vaijevce sa Kviin spivmno za borbuii tada su ojn bili međju prvima. Valjevo. •— I gornjoj Kolubari nn» liodi te Valjevo, okružua vaioš; ona lcži na olierna oljalama Kolubarc, za dva k : Jbmet rr. nižo stava Oblice i Jablanice a na mestu, gdn se stiču dolino rek-c Gnu ca i Ljubostinje. Fustanak Valjcva pritiskuje zastorak Kaborava. Ova se va.roš pominje tek u )xiznijem vrmienu sipskc sL.rj državc, u spomenicima za vicine Despota Slevana •Visokog, i to kao dosta živalma. varoS prefco koje vodj.ibu putovi iz Zvornika, z :« 11111 iz rutlarskili mesia: Zajačc 1 Krup« nja. Prcko ovo jc varoši tada vodio put i iz Sapca k varoškna na izvoiištu Go'.ij. skc Morave. Vaijevo nabodimo prvi put ppmenulo u pismima Dubmvačke i-epu» blike caiici Milici i Dcspotu S'Levanu. A bilo jc i sređina crkvenoj eparliijskoj v« pravi. Eparliija valjevska bićo da jo ppstii’a jli malo pic pada na Kosovu ili o.linab pc. slc lo narodne ncsrcće. Na kraju XVIF. vcka ili u poćetku XVIII. veka njoj je biia pridružena i eparhija užička. Arhijcrcp, looji su setleli na čelu te eparliije, nazivali su se „miLropoliti va.ljevskc«užički“ ili „valjcvKki". Pioslednji valjevski vladika. j■ bio ziločuveni Danilo, kog.i su Tum 'z'vali Deli.papaz, a Srbi Alauk. On jo 1S15. godine, vifleći da so Srbi dižu proLiv Turaka, i, ne mogavši so nil;ako rastati od njili, ni ostati u slvom stadli, Icojo jo lepo uniep, strići, otišao jo u Zvornik i otud je ctumarao nckud bez traga. Kod ovoga Alauka vladike bio je pisar Stma M il utinovi ćSarajli ja. Tako jo valjevska eparhija osUila pra» ana, pa je poslo u poćeiku 1816. godine sastavljeina sa šabačkom epaihijom. Osim toga Valjcvo so često pominjo i za vreme raiova Austrije s Turcima, naročiio od goiino 1717.—1739. i 1788. >— Kako je u svima tiin ialoviina riarod

ovoga ikraja imao živto učešćc, fo je st« ćanje jia njih u stanovnika pod Medved« nikom, Jablanikom i Maljenom po.lira. njivalo neprekidnu žudnju za oslobotljt« njcm od Turaka, koja jo vcoma jasr;o pc. khzana u pivoj priiiei što joj se dala, a na imo gotovo sarnosUdnoni bunom na Dabije godine 1804., i ako jodnovremc« no sa Sumadijskom. ►— U VjdjeTTi su paJo prvo žrtve dahij^kog nasilja. Fočić Mehmeđ.tga je 23. januara 1804. godine' ]xigubio u Valjevu kneza Alcksu N e n a» dovića i kneza Iliju Birčanina. Va. Ijevo je tada poprskano krvlju svojih s. nova, a naskoio zatim 7. marta 1804, ono je pre(:voreno u pu.hor i tekj na ogaiištu turske varoši poće’o sc piodi« zati novo Valjcvo. Narodna pesrna kaže, đ;i su Akksa Nenadović i llija Birčanin posečeni ,,ha ćupriji na sred Kolubarc", modjutim proUi | Ncnađović u svojim memoarima ve i, da | su „tela njihova ua poljiču (polju) do Kolubare, 80 h'vali ispod ćuprije". —• Vc. rovatnije ć« liiti ovo š';o piota kaže. Po. gibija ova dva kncza iie samo da je vrlo važan dogadjaj onog 'dobti, nego su to bile upraVo preUiodno žrtve za veliko (lelo, kojo jo odniali zatini i otpočelo. S toga ćeiuo te dogadjaj« ovdc u kratko izineti. Dok je u B-:-ogr;uiu bio vezir čestiti Mustaj»paša, natodni knezovi su vraiii gotovo sve juuodno posiove, to je i narc« du bilp dobro; oni su po svojoj pameti i do!>roli mogli činiti u svojoj knežini što višc dobra. A’.i kad DaJulj ) udaviše Mu» sCaj-.pttšu i kad pos'iaše gospodari u Si'Liji, onda i knezovi ne samo da su po« suili prosli tursld izmećari, nego su L>;!i ]xxl sumnjom kao Ijudi nepouzidani, kao ljudi, koji vole carskoj strani, ili ma ko. joj samo ne ilakijskoj. Godine 1803., o Ilijnu dne, dodjo u Valjevo neki Gazija, subaša sa skele zabrcško, i pol.ažc knezu Alcksi Nenadc« viću pismo jeduo, kojo je ovako glasilo: „Pozidravlje kbi, gospodiae majoru Mitezeru u Zemunu, od mene kneza Alekso i od prote. Da znate, da sm?i mi ove Da. liijo mcdju sobom pozavadjali i ou fe se skoro izmedju sebe potući; za to te molimo, priprcmite džebane l oficira, a vojslce dosta ima.mo, da nam pomognu cla; Daliijo odavde oteramo. Ako tome pismu ne verujctc, pikjto bazrdjar.-bašu Petra Ičkogliju ili Jimka Zazića iz Sktdo, i Eir.« dijiu iz Zabpežja, oni ćo vam iz usta sve knzati". Gazija je, veii, ovo pismo uhvatio na skeli i doneo u Valjevo. Kncz AJeksa je i pre čuo Jjćo da jo to pismo uhvaćc-uo, a i je on uvck govoiio, da nije njegovo i da nezna ko ga jo pisao, Mol-io je Gaziju I pobratio da niu to pismo da, le da vidi i dtJZna, ko mu to o glavi radi. Gazij.a mu obfcća. da će mu ga dati, pošto ga prvo pokažo jcdnom čoveku. Mur.agi u Šaj>C.u. -— K.noz Ali.l,.» • » nvog 1wr» ta Jevrcma ’Mus-agi u : , > a ga UVeri, da je to pismo po-dnnt iuio » ua pn o njemu ništa ne zna. Mus.aga mu ]X>niči, da oJi pdavna zua za to pismo, ali da' lo nije iiištn. Dahije modjulini, opažajući U narodu vrenjo, zaključe, da pobiju sve g’avnije Jjudc, pa da tako obi'zbede sebi vlast nttd Srbijom za idtiže vreme. U početku 1804. godine oni počnu seči knczove. Fočič Mehmed-aga. rodjeni brat onog Mus-age, dodje s 200 momaka iz Beograda u Valievo i uhvati kneza Aieksu. Jed.novremeno jc ix)ničio bio k sebi na vcru i kncza Iliju Biroanina, pod izgovo-rom, đa s njim razgovori o vilajetskim poslovima. Knez Ilija sc, i porcd opomenc svojili ijudi prevari, đodje Fočiću u VaJjevo bez oružja, gde bude uhvaćen. Pred veče 23. januara 1804. Melimed Fočić-aga je posekao oba ova kneza na po-ljicu, 80 livati niže valjevske ćuprijc 1 , na polju do Kolubare. Teio kneza Alekse pre-

— Dete sad svršava eetvrti razred. Zbilja, kako bi bilo da nas dvojica pokušamo, da stvorimo mogućnosti ovome mališanu za produženje škole? Ideja mi se svrdela. Zato sam bez ustezanja prihvatio: — Pa, da pokušamo da mu nadjenio dobrotvora medju imućnijima. Ti ga traži ovde, a ja ću u Š... i na drugim mestima. Sa tom odlukom rastalismo se. Ja sam otišao u O..., svršio poslove i vratio se u Š ... U krugu imućnijih pozuanika pričao sam o ovomc neobičnom dogadjcju i činio predloge, da Srtvuju izvcstan dco bogatstva i da uzmu dete sebi radi škole. Svuda sam uaišao na negativne odgovore. Svaki mi je od njih istavljao razne izgovore. Posle izvesnog vremena dobio &am pismo od učitelja Mihaila. u kome mi javlia da i on ne može sa svojim predlogom za dete da prodre. Ja sam još neko vreme radio na tome, pa, kad sam se razočarao i uverio se o Ijudskorn egoizmu. klonuo sam i predao stvar zaboravu. Posle nekoliko godina bio sam opet službom u O... Tamo skm se našao sa učiteljem Mihailom, koji je radi kupovine izvesnih stvari bio isto tako došao u ovu mrošicu iz sela K ... — Ti još otaljavaš tvoju tešku dužnost, poieo sam, tek da nešto razgovaram. — Mora se i treba! odgovorlo mi je oo. Do poslcdnjeg časa života. Iz teorisanja učltelj namah predjđ na jedan predmet, koji rrte trže: — A. znaš ii šta je bilo &a onim

talentovanim djačićem, maliin Krstivojetn — ? — Eto ga Ieži u sreskom zatvoru. Odgovara za opasnu kradju stokc. — Nijc mogućno?! Bio sam u tome momentu u stanju samo to da izgovorim. — Vidite, prcdužio je učitelj, šta se zbiva! Dete je bilo obdareno voljom za knjigu a nc za seljaokc poslove. Kada su sva zauzimanja za na« lazak materijalniii sređstava da iprodtiži školovanje ostala bez uspjeha, zane« marilo je sve. Odalo se bcsi>osIičenjii, a iz ovoga se predalo avanturama za kradjom. Društvo u mnogo slučiajeva nećQ da pozna vrline, ali uvek kažnjava prestupe. Sad vidite šta je s njim! Zbilia, kad sam toga dana u srezu bio, video sam i Krstivoja medju apsenicima, u momcntu kada su pušteni u dvorište radi osvežavanja u čistom viaizduhu. Nosio je tešike okove i na rukatna i na nogama. Taj neželjni moment silno me je uzbudio. Sl'ka iz prošlosti Iskrsla je na mah u svestf, a u uslma fco da su mi zvonile one reči: — Spisi francuskih filosofa osamnaestoga veka bi'li su podstrek za potonji prevrat u Francuskoj... Trgao sam se, stresao i..« pređ sobom saau viideo samo običnog oikorelog zlikovca u okovima. Napustio sam O... u neprijatnom raispoloženju. Onaj prizor I istorija (prošlosti Krstivojeve pokvarilf su bili sve prijatne utiske, koje ml je stvaralo p«tov>anje iz Š... u O... i natrag. Za« boravio sam bio da se oprostim i sa* učlteljem Mihailom,

BEOGRADSKB NOVINH nela je rodbina u Brankovinu i saranila kod crkve, a telo kneza Uije uzme njegov inoinak, potonji slavni junak, Milić Kedić, i sarani ga kod ćelijske erkve, severo-istočno od oltara i seveinjij vrata. Valjcvo u srpskiin rukama je biio branik Srbije na ovoj strani od svih napada koje su Turci preduzimali bilo od Sokola, bilo iz Bosne, preko Zvornika i Loznice. Zbog toga je u neposrednoj okolini njegovoj bilo onako mnogiii i čestiii bojeva. Oodine 1813. Valjevo su zauzeii opet Turci, ali su ga morali 1815. ostaviti posle 40 dana gladovanja. Turci su se povukli na Drinu. Valjevo je tada zauzeo knez Miloš, i od tada ti njetnu nije više bilo Turaka. Godine 1826., na kraju tneseca marta, u Valjevu su se zakleli knezovi i kinctovi gomje naliije kntzu Milošu kao „vrhovnom n a s i c d s t v enom knezu S rbi j Danas Valjevo dolazi u red najnaprednijih gradova u Srbiji. Okolina Vaijeva je divotna; ono samo leži u maienoj ijitoinoj ravnici, a oko njcga se u krugu nižu nizovi brežuljaka, najpre ornižih a zatim viših, dok tnu na posletku sa južne strane, a u nekoliko i sa istočne i zapadne, vidik ne zatvore visoko planine, medju njima: Jablanik, Medvednik, Povljen, Maljen i Suvobor, ostavljajući šire polje pogledu jedino prema severu, preko zadavni posute brcžuljcima. Okolina valjevsku ne samo da je živopisna i bogata svakojakim a najvišc rudmasn blagima, nego je bina bogata i prirođnim, vrlo zaniinljivim rctkostima. U okolniin pJaninama krečnc formacije puno je vrtača i pećina. Odmah više Valjeva a pored Kolubare nahodi se pećina Vidračka, a zatim pećina u Deguriću, 3 do 4 kilometra pošav uz reku Oradae, pa pećina u Ribnici blizu Mionice i t. d. No od svili ovih pećina najznatnija je Petnjička pećina, za nekoliko kilometra na jug od Valjeva. pod brdorn Osojeni. Narođ je zove Malom Pećinom, možda za to, što su joj ' vrata tako uzana, da se u nju može ući tek pogurke, al'i kad se u nju udje, onda se čovek nahodi u velikoj prostoriji, koja je priiično osvetljena samotvornim otvorima na svodu pećinskom. Sa svoda pećinskog vise Iepi raznoliki stalaktiti, a s poda sc uzdižu tnnogi stalaktitni stubojfi, raznc veiličine. Iz ove pećine polaze nq nekbJjko strana inračni liodnici, kojr, se opet dalje šire u prostranije pećine. Sužene prolaze izmedju ovih pećina narod zove p r cgradama, i uarodu se veli, dn se kroz ove pregrade može izaći opet na viđclo za deset kilometra dialjine. U ovoj SU pećini z.1 .vrcrm- Turaka bili zbegovi, a isad se tamo leti, neddjom i prazniikoin iskuplja mlad.ež seoska, te u liladu igra, pcva i veseli se. ! Nešto malo niza stranu od ove pcćine nalK)'di se jedsia velika okapina, nalik na šatorska vrata, koju narod zove Velikom Pećinoin. Iz te okapine izvire rečica Banja. Ova je rćčica zanimljiva po tome, što po jedan a kašto i po dva puta 'u godini naglo presahne, tako, da joj voda ostane samo u virovima; ali to ne traje dugo, jet, posle sat ili dva pojuri ponovo predjašnom snagotn i obiljem vode. U onaj mali kad ova reka stane, u gornjoj se pečini čuje žubor i klokotanjie: vođe, koje se razležc odbijajuči se o zidinc pećinsk'Cr i

Sstorijski kalenđar. Na prekjučerasnji dam, 30. j u n a 1789. godiine rodio sei u Parisu francuski slikar Horace Vernct, sin isto tako bgkldnog slikara Antoina Charlesa Verncta a unulc slikara

I od tog doba prošlo jc b>lo dosta vremena. Učitelj je davno u pensiji, a ja sam, u višem pozivu, premešten u N... Sluoaj je hteo, da se i ]>o treći pnt ponovi ono, što sam izbegavao da oživljavant u uspomcnaina iz prošlosti. Naime, Wo sam jednog dana odredjen da izvršim kontrolu blagajne kaznenog zavoda u N... U sravnjenju preglednih knjiga izs dataka sa budžetom, pogled mi se iznenadno zaustavio na ispisainim redovhna: ,,Za saJiranu dvadesetogodišnjeg osudjenika Krstivoja V iz K..,,, utrošeno 25 dinara“. — Zar je i dotle došlo?! pitao sam samoga sebe. — Tako je moralo b'ti! odgovorio mi je neki drugi glas, koji kao da je dolazio sa drugog sveta — iz groba Krstivojevog. — Nisam H u pravti što tvrdim, da vrlo često egoizani drugilf survavia talente obdarene Jaikim karakteroin energije.. Ovim p’tanjem obratio se g. Srečko svomc prijatelju Milanu u momentu, kađa je dovršio gornje pričanje. — Nc sporim! odobrio je drugi. Dugo su još sedeli. Nema tišina vladala je oko njih. g. Milan je duboko razmišljao i, verovatno, filosofirao, a g. Srećko je, sigumo. hteo tlšine da bi ublaž‘o nerve, koje je uizbudio moment ispovesti o neželjenom dogadjaju iz prošiosti. ,i

Cia u d a Josepha Verneta, Prvo mu je sam otac predavao crtasije, pa zatim je nastavio studije kod crtača Moreau-a, arliitekte Choigrina i slikara Vincenta. Tek mu je bilo 20 godina kada je svojom icdnom slikom, koja predstavlja zauzečc nekog reduta. siao na suprot klasičnoj školi, koju je bio zasnovao David, unijevši u svoi rad stiažnog realizma. Stekavši veza na d^voru Napoleona I. radio je posljednjiii godina njegovog carcvanja dosta sJika po porudžbini iz dvora, prvenstveno slike vojne prirode. Po padu Na|X)leonovom pak latio se zadatka da na platnu ovekovječi pojedine slavne epopeje Napoleonovog vojevanja. Do duše te slike pcd rojalističkom reakcijom, koja je bila nastala u prvo doba bourbonskog režima, nikako nisu primcne na javne izložbe. Kada je stupio na prijesto Karlo X., poeeo jc davati Vernetu neke slikc u rad i 1827. godine mtt je dopustio, da javno izloži jediiu od svojih najćuvenijih slika iz Nai>oleonovog vojevanja — čuvenu borbti nia a r c o 1 e s k o m mostu, koji su porcd Vemeta svojim slifcama ovjekovjeeili još i Bellangć i baron Oros. Od 1828. do 1835. godine bio je u Rimu, gdie je bio upravnik tamošnje francuske umjetničkc škole. Za vrijeme bavljenja u Italiji radio je Horace Veniet slike, koje se po svojoj vrsti nalaze na sređini izniedju genre-slika i istorijskili slika. Ovamo spadaju radovi „Rafajlo i Mechelangelo u Vatikanu“, „Borba izmedjtt papinskih žanđanna i razbojnika“, „Lav XII. na putu za crkvu Sv. Petra“, „Judita i Holifem“ i t. d. Kada se Vemet vratio u Paris 1836. godine. bio ie na vladi kralj Louis Filip, čiji režim ne samo da nije ometao velioanje Napoleonovo, već je i sam favorisao pravi napoleonovski kult. Poznato je, da su za vladavine toga kralja (1840. godine) svečano preneseni u Francusku posmrtni ostaci Napoleonovi sa ostrva Sv. Jclene. Takvo stam’e stvari omogućilo je Vernetu, da sa uspjehom izloži svoje velike slike Napoleonovili pobjeda na Friedlandu, Jeni i Wagramu, kojoj je kao četvrtu sliku istog formata pridružio i sliku jednc francuske pobjede iz doba bourbonskili kraljeva — bitke na Fontenoy-u (bila se 1745. godine izmedju Francuza i Engleza). 1838. godine kralj Louis Filip povjeri Vemetu zadatak, da u nizu slika ovjeki>vječi krvave borbe što su ih u toku ratovanja u Alžiru vodili Francuzi sa Arapima oko grada Konstantina. Radi toga je Vernet sam otputovao u sjevernu Afriku, da na licu miesta pribere podatke za te svoje radove. Tom se prilikom upoznao sa istočnjačkim životom i afričkim životinjskim i biljnim svijetom, te mu je ovo bavljenje u sievernoj Africi inspirisalo s jedne stranc nekolifco slika, u kojima pređstavlja scene iz sv. pisma, a s druge strane nekoliko slilea iz sjeverno-iafričke prirode, koji su naišli na naročito do>padanje („Lov na lavove“, „Lov na veprove“, „Roblie na trgu“. „Pošta u pustinji“ i t. d. ). 1843. godine otišao je Horace Vernet u Rusiiu, gdje ga jc imperator Nikola I, vrlo lijepo primio i vodio u svojoj sviti na nekoliko putovanja. Kada se 1844. godine vratio u Francusku, Veraet je po želji kralja Louisa Filipa izradio sliku drugog jednog znamenitog dogadjaja iz francuskog ratovanja u sjevernoj Africi —• zarobljavanje Abdrel-Kaderove ,,zwax Ie“ — logora sa užom i širom svitom, porodicom, haremom, robljem i t. d., 0 kome snto dogadjaju u svoie vrijeme pisali na ovom mjestu. Od portreta, što ih je radio Vernet, pominjemo ovdje slikc Napolcona I., kralja Louisa Filipa 1 njegove diece, vojvode orleanskog, Napoleona III., vajara Thorwaldsena i t. d. Horace Vemet umro je 17. januana 1863. godine u Parisu; bio je jedan ou najpiodnijih novijih francuskih slikara. — 30. j u n a 1817. godinc rodio se u H a 1 v e s w o r t h u znameniti engleski botaničar Joseph Dalton Hookcr. Bio jc sin isto tafco 5uve» nog botaničara sir William Jacks o n H o o k e r a. Po očevoj smrti 1865. godine postavljen mu je sin za nasljednifca na položaju upravnika londonske botaničke bašte. Joseph Dalton Hooker pisao je zajeđno sa Banthamom čuveno djelo „Oenera plantarum" (na latinskom: „Rodovi biljaka“), a na engleskom je napisao djelo ,,F 1 o r a o f B r i t i« h I n d i a“ („Biljni svijet britanske In-dije"). Umro je 1911. godine. Na jučerašnjr dan, 1. jula 1646. godine rodio se u Leipzigu čuveni filozof i matematičar Gottfricd Wilhelm L e i bn i z (ne Leibnitz, kako ga često pogrješno pišu), o kojemu je već bilo riječi na ovom mjestu, — 1. jula 1867. godine stupio je u snagu novostoreni ustav sjcvcronjemačkog sav e z a („Norddeutscher Bund“), koji jc fcao savezna država poslijc rata 1866. godine zamijenio raspušteni dotadaaiji njemački savez, koji je bio samo državni savez. Već smo ranije lednom prilikom, a kada je bilo govora o ovoj istoj stvari ukazali na državopravnu razliku izmcdju savez-, ne državc i državnog saveza. Ovaj je ustav. sa malim •izmjenama zadržan i prilikom proširivanja sjevero-njemačkog saveza u današnje njemačko carstvo (kao saveznp državu, za vrijeme njemačko-francuskog rata, januara 1871. godlne). — 1. jula 1906. godine

umro jc muzičar M a n u a I G a r c i a, 0 kojcnm jc vcć bilo riječi na ovom injestu. Na današnji dan, 2. j u 1 a 1714. godine rodio se u Weidcwangu blizu Berchinga u Palatinatu (Pfalz-i) na inianju kneževa Lobkovicovih znameniti koinponista Christoph O 1 u c k. Otac mu je bio šumar na rečenom imanju. Još fcao mladić došao je Oluck. u Cešku. učio je u Pragu muziku i naročito se usavršio u sviranju na viioncelu. Kada je došao u Beč, poslao ga je knez Melzi, koji je bio opazio njegov muzički dar, u Italiju na đalje usavršavanje. U Italiji je komponovao prve opcre, pa je 1745. godine pozvat u London, da tamo radi na talijanskoj operi, koja je u ono vrijeme u Engles« koj bjla veoma omiljena. Dok je prvo' radio po uobičajcnom šablonskoin ma«' niru tadanjih talijanskih opera, poste-'i peno se emancipovao i postao je epo- ! lialan refonnator na polju operske kompozicije. 1748. godine preselio se u Beč, gdje ie postigao lijep uspjeh sai' svojom ,,Semiramide“. Od 1754. do, 1764. godine bio je kapelnik dvorske ( ' operc u Beču i kao takav prenio je itj Beč tadanje početke francuske opere.^ Komponovao je čitav niz djela po francuskim tekstovima („Les amours chametre", ,,Lc Chinois poli en France",,,Le deguisant pastoral“ i t. d.) i tinK^ se konačno otrgao od talijanske ša* blone. Ali je u prvi mah pored toga još/ neko vrijeme radio i talijanske oper® staroga sistema. Potpuni preokret na»! staje kod Olucka tek po njegovoj ve«’ zi sa pjesnikom Ranierom da Gal« sabigi-em. Tada je komponovao po? talijanskom tekstu pomenutog pjesnikai' opere „Orfeo ed Euridic e“, ,,A 1 c e s t e“ i ,,P a r i s e d E1 e n a“i Tako se Gluck i Calsabigi javljaju kaoi reformatori opere, ali je dugo potraja< lo, dok su se u Italiji i Njemačkoj slo< žili sa njihovim gledištima. Pošto saj zbog ncke afere inorao rastati sa Cal«j sabigi-em, sprijateljio se sa sekretaroni francuskog poslanstva u Beču La' Blanc du Roulletom, po čijoj je pre« poruci otišao u Paris i podnio velikol pariskoj operi svoje djelo „Iphigeniđ na Aulidi", koje je zauzjmanjeni Le Blancovim i primljeno. 19. aprila 1774. godine bila je premijera tog>t djela, koja je predstavljala čitav doga^ djaj. Uskoro se francuska operska pu< blika podijclila u dviie stranke, pristalice novoga Gluckovog pravca i pri« stalice stiarog talijanskog sistema. U« Glucka je medju ostalim znamenitim Jjudima bio i J. J. Rousseau. a za ta* lijansku operu medju ostalima čuveni d‘AIembert. Pošto je izveo Još neko t liko djela na parisku pozornicu, vra* tio *i? Olnr.k 1775 g<xiinp u Dcć, da tamo preradi staru francusku operu' „Annide". 1777. godine vratio se u Pa« ris, gdjo jc uskoro bila premijerai ,,Armide“-a, čiji je uspjeli bio osredtnii: 1778. godine postigao je jedan svoi velilri uspjeh g!a>vni muzički protivnifc' Oluckov, najistaknutiji predstavnik ta« lijanskog pravca — Napuljac Piccini, a sa svojom operom „Roland". Tek kada je 1779. godine Gluck sa svojonl preradjcnom ,Ifigenijom“ postigao sia« jan trijumf, odlučena je borba o prcvlast u korist njegovog novog pravca.' Iste godine pojavila se još i niegovai opera „Echo et Narcisse". 1780. godinene vratio se u Beč, gdje je preki-' nuo đalji rad. Umro je 15. novembra : 1787. godine. Komponovao je svega 46 opera, a osim toga još i balete, 1 crkvene pjesme, simfonije i drugo. 2. jula 1778. godine urnro je u Ermenonville-u čuveni francuski književnifc 1 filozof Jean Jacques Rousseau (izg. „Žan 2ak Ruso), o kojemu smo' tek onomad opšimo plsali. — 2. jula 1804. godine rodjena je ti Parisu francuska romansijerka Oeorge Sand (pravim imenom A u r o r e D u p i n), 0 kojoj smo opšimo govorili na ovom mjestu prilikom godišnjice njeno smrti. Umrla je 8. juna 1876. godine i£ Parisu. — 2. jula 1807. godine preki«; nuli su Francuzi u toku Napoleonovog ratovanja sa Prusima, odnosno saF udruženim Prusima i Rusima 1806./807. godine opsadu tvrdjave Kolberga u Pomeraniii, koju su pruska vojska pod komandom gencraka Onelsenau-al' 1 gradjani dobrovoljci sa Nettelbeckom na čehi dugo vremena upomo branili« — 2. jula 1857. godine rođjen je u Ro-! bolti danski književnik Karlo Adolf 0 j e 11 e r u p. Ojellerup je po svomć pravcu u prvom redti r e a 1 i s t a, Odmah svojim prvim mladalačkim ro-> manom ,,Idealista“, izazvao je Ojelle« rup opštu pažnju. Od 1884. do 1885, godine proputovao je cijelu sredniu 1 istočnu Evropu, zatim jc od 1S85. do 1887. godine žfvio u Drezdi, pa je zatim proveo četiri godine u svojoj domovini, gdje je živio u Hellerupu blizu Kopenhagena. 1888. godine dobio je doz’ivotmi rentn od danske vlade, a 1S92. godine opet je otlšao u Njemač« ku; nastanio se u Drezdi, gdje i da« nias živi u predgradju Klotzsche-u, Ojell^rup jc vrlo plodan književnik. Napisao je do sada preko 40 većih djela, roimina, drama, dramskih spjevova 1 t. d. Osim na svom materinjem, dan« skom jeziku napisao je dosta i na njemačkom. Od njegovih djela .pominiemo primjera radi: roman „GermanernesLoerlin s“, drame ,,B r y nh i 1 d", ,,T h a m y ft«“, ,,H erman« .V a n d e 1“, pa roinane ,,R o m u 1 u s“. ,,0-d u (i na njemačkom), ,.M i n n af