Београдске општинске новине

119

ћеви као и да свесну употребу чине од своје слободне воље и снаге, онда треба да се друже са бољим од себе и ;;а се на њ^хове примере угледају. У честатој средина младе прзроде најбоље се и разввјају, док их хрђаво лруштво руша и убзја. 0 карактеру самих тих средина може се рећи : да вма људи које је довољно познати па их одма и заволети, поштовати и ценвти ; као што опетима људи чије нас познанство одбија и гнушањем шшуњава. Живи с људма од висока к*рактера па ћеш и сам осетити како растега и узвишаваш се ; „а жвви вели једва шианска пословица — међу курјацима па ћеш научити и да урлаш." И мешање са обичним себичњ&цама хоће ружно да подејствује, јер изазива у човеку оно сувопарно, подмукло и саможаво расположење које сузбвја мушку. истинитост и ширину карактера. Памет људска ту брзо сиђе у уске канале, срце се с^егне и отврдне, а морална природа устукне до границ^ слабости и удворљивости к' је су кобне по сваку племенитуа &бицију и стварну вредност. (Наставиће се)

ПОДЛИСТАЕ СРБ^ХТА У ДЕВЕТНАЈЕСТОМ ВЕКУ НАПИОАО С е гх-1? еке Таљаидије ПЕТИ ДЕО Пад кнеза Милоша. II. Еасиља Милошееа. — Завера бра&е СимиГха. — Крушевачке свет ковине. — Буна у нојој су умешани и министри кнежеви (јануара 1835) — Она бива иобеЏпа у часу кад изгледа да је'иобедила. — Триумфални улазак Милошее у Крагујевац— Он обе&ава земљи устав. (Наставак.) Једном дошав себи, Милош се исправи. То беше, опет онај етари Милош — велика мегдана. Коца га је уверио, да еу га преварили, да® буна није опасна, да је он драг срисксме наро .Ју, и да и међу самим бунтовницима има млогих који би се на први знак тргли. Милош, дакле, понова предузме команду, а околни народ скочи да га брани. Ово је био тренутак када побуњеници, сједињени под капијама Крагујевца, већаху шга да раде. Да ли да заузму варош ? Или да пошљу најамнике у Пожаревац да убпју тиранина? Најжешћи међу њима, — Симић између оеталвх — подупирао је ову последњу одлуку ; али Милета још једном одржа победу са умереном му политиком. Ући у варош са дозволом оних који ју бране, образовати неку врсту мирне али оружане скуаштине, управити ва господара једнодушни протест земље, и, нај-

зад, ватераги га да даде устав — то се усвоји као програм. Вучић, ми смо већ видели, да командује војском Милошевом у Крагујевцу; и он, ма да је био подозрив гоеподару, и тајно нагињао завереницима, ипак се врло вешто умео одужити сввма задатцима својвм. Он, пре свега, умеде отклонитл суктб између два табора, пустив бунтовнике да уђу у Крагујевац — под условом ; да заузму само један део вароши, а избегну сваки додир са војском кнежевом. На тај начан он пресечв буну, сачувавши јој у исто време, а по жељи Милетиној, невакав законити карактер. Избегао се, дакле, грађанскн рат, и сад је на господару да се споразуме с народом. Вође бунтовничке, мало и збуњепе својом победом, још беху бурно већале шта да раде — кад ето ти секретара кнежева, Давидовића, где долаза у Крагујевац да их пша: шта они траже од господара? Одговори му се : да земља тражи устава и закона. „Апи то није дело једнога дааа — рећи ће Давидовић — пего на првој скупштини која ће бити за месец дана, књаз ће прогласити уст«в и у њему се одазвати жељи свију." По што ове речи бсху громао поздрављене, Давидовић помисли, да може саветовати вођама да распусте своју војску, а као цену тога он им обећа опроштај и заборав свега што је било. Али, као што се дало предвидети, они то одбише ; и не хтеше се раздвајати од своје војске докле год за поднета обећања не добију довољно јемства. Више и од тога, ови тргжаху да скупштина буде одмах сазвата. Него, у самој ствари, они не беху више у етању да услове диктирају. Док је њихова војска сваким даном би вала слабвја, тужећи се да је преварена, Малошеве масе стизоху са свију страна — тако — да је буна опат днгла главу она би непромашно била прегажена. Крагујевац не беше всше у опасности, и нов команданат војске, Петар Туцаковић, дође на место Вучићево, који оде у Пожареввц да објасни кнезу своје држање и добије његов опроштај. Милош уважи правдање Вучићево и коловођама бунта јав®: да ће све бити предано забораву ако они, на први позав, положе оружјз. Што се Симићеве и Петронијевићеве војске тиче, ова је већ била почела да се разилази ; а ово је нарочито бивало ноћу, када су по јединз гомиле могле кришом, без ларме и нерсда, хватати себи пут, тако, да, кад је дан освануо, побуњеневојске више и није било. Понављамо, све се ово догодиго првих дана месеца јавуара 1835; а 12 ог исгог месеца Милош уђе у Крагујевац под звуком звона и грмљавом топова Светина је опета влицала : али она не поздрављаше тиме јучерањег деспота, већ старог Милсша измиреног са својии народом, Милоша; опоменута грубим искушењем, и који обећава да ће владати мудро. Кад је с коња сишао, вође завереничке, које се су донде страшљиво др*але у прикрајку, падоше му пред ноге и запросише опроштаја. Милош их подигне, пољуби, и са сузним очима, као и са дирљивом простод? шношћу, ослови : „Сви смо грешни људи. И ја сам много грешио. Прашгајмо један другом и гледајмо да поправљамо." Истога дана он даде довести себи сву тројицу коловођа: Стојана Симића, Аврама Петронијевића и Милету Радојевића и изговори им као што би отац говорио својој децк. „Ја нисам иикада (рећи ће он)