Београдске општинске новине

407

Стигав у сам Цариград, Милош би примљен велико« лепно. Један од паша, који су га још ка путу чаетмли били, сад му стави на расположење једак богати летљиковад свој на обалама БосФора. Ту кнез и одседне. Осим посдуге пашинс, која је сва била нн ногама, Порта, од своје стране, прида му два јерменека бапкера који су се имали бринути о Финанцијама њеног гостопримттва за сво врсме бавлења кнежева у Цараграду. И велики везир и највиши достојанственицн царства похиташе да позкеле добродошлицу, док прва аудијенција код султапа би заказана за 16-ти Август, у летњем дворцу. Махмуд, седећи на дивану, имао је па себи царски бињиш, велики кордон нишама и церемонијални ®ес. После уобичајеиог поклона, Милош, етојећи право између зега Судтанова Халил-паше и Серашћер паше изговори на српском језику поздр• в који Аврам Петроповић преведе на грчки, а еа грчког на турски кнез од Самоса Богосиди, драгоман Портин. Тлј поздрав гласи : „Велееилни царе ! Воља Свевишњег доеудила ми је неочекивану ерећу, да пред ваше лице могу изаћи као нредставник евога народа. Моје је ерце препуно радоети. што ми је дозвољено да могу изразити 1'ашем Величан ству, моме пресветлом цару, осећаје призаања с кбјима сам, заједно с мојим народом, задахнут према вашим доброчинствима. Зрак мудрости и правде са којим вас је Свемогући обдарио, растерао је мрачие спорове ко-ји су раздирали ваша народе, и засновао установе којима ее даве сви цареви и сви просвећени народа. Ваше име жи веће и елавиће се у иеторији као име цара реФорматора. Као гл.ава ерпског народа, која ужива високо поверење и наклоност Вашег Величансгва, ја сам дошао да вас молим да примите израз нашег сиаовљег признања". Султан је са достојанством и тондотом од оворио на овај ноздрав : „Добро ми дошао кнеже Милоше ! Ја се радујем да из твојих уста чујем о таквим осећајима Срба. И докле код тн будеш трајао на путу твојих дужности, ти можеш стално рачунати на моје очинско расноложење, и царско старањс — оиакво какво суверени ш дугују својим васалима и поданицима које им је Бог новерио." Милош је, по иеточшачком обичају, донео био Мах муду богате ноклоне, и то такве — да је овај хвалсћи галантност орпсвог кнеза рекао: Ови су поклони њега достојни јср оу, као и он, вмики " !* 8а овим је дошао маше свечаи ирајем, па нарочати разговор између оултана и 1вегова госта, и гозбе у којима је Махмуд учествовао са страно, не као какав перфидви иадзориик — јер се зпало за његово нрисуетво — него као радознали сведок, као иосматрач, који воли дасе унозиа са светом око себе. По што закоп мусломапски, који су улеме тако строго чувале, није допуштао глави нравоверних да седнв за истим сголом са својом рајом, Махмуд је жалио што му се измиче таква прилика да стече суд о кнезу Милошу. Он га је, меЗју тим, и гледао и слушао, и, ако су наши извори тачни, стекао о њему високо мњење. Он га је оценио као човека достојна да схвати његове ре®орме и да се за њих * Види за овај податак Ранкеову ксторију „ТМе ВегМвеће Е оуо. 1иОоп" отр. 352.

заинтересује. Он ие хтеде, чак, пустити друге да му покаж/ разне заводе које је створио, као арсенал, војне радионице итд. — У радионицк за опрему војничку, он изабере себи један пар чизама, па их поклони кнезу; из арсенала поклони му шест топова разног калибра, заједно са запрегом и целим прибором. Сви ови знаци паж ње, чак и најпростији, имали су свој злачај исвојувред иост — е долазе од главе правоверних и адрееују се глави српске раје, ономе, који јепривлачио на се погледе свију храшћана на северу царовине. Милош је отишао из Цариграда као опијен. Шта он сад мари што га Русија погкопава ? Махмуд одобрава његову политику — о томе он није могао више сумњати. И чим се вратио у Крагујевац он са новом енергијом предузама управу послова. Турека му је оетављала готово са свам одрешене руке у унутарњем уређењу земљз, и само је условљавада да он буде веран васал султанов. На тај начин он је могао, како је год хтео, држати или мењчти устав од 1835. Са променом устава могао би се он доиста опростити веколико незгодних му тачака, ала тај би корак био акт завиеноета према Руеији и Аустрији, које су и онако горко осуђивале дотична револуцијонарна начела. Дакле, он се реши да га одржи, привремено бар, а док сама з-змља не затражи његово укивуће. Донде, пак, он предузме да ноправи његове зле стране, тукачећи га по својој вољи и без свака обзира. Управо, и тешко свакоме саветнику државном који би пробао да одбрани бук вални смисао устава, те тиме правио сметње управидиктатора ! тешко и свакоме заверенику од 1835 који би и за тренут заборааио дуг свој према каезу! Свако његово дело нрема нима изгледало је као оно : „ја еам вам опро стио, и вратио вас на високе положаје, које сте противу мене унотребили ; ви сте ми за све дужни. Имајте на уму ?•' Стари деспотизам беше, дакле, поврћен; па, како се овај деспотизам без муке слагао са револуцијонарним мерама, које годе сељачкој маси, то, опозација буде савр шено обезоружана. Као што знама та је опозиција бида једна олигархијска Факција, која је врло мало учешћа заслуживала — по што је жртвовала српску ствар руској политица — а која је носле, дошав једном на вдает, ио чинила куд и камо већс грехе од Милоша. Како му драго, неерећа је била за Милоша, носрећа јс била и за Србију, што њон кнев не умсдс уклонити властољубцв рвдовним, законитим, путем, и без скоро непрекидног гажења усгава. Ми то велимо, јср кнев, тако радећи, пружаше оружје протиау себе својим непријатељима у Петрограду. У страху од неограничене воље Малошево два стара завереника реше сс да се селе из зсмљс. У заман су онч заузама чи ноложаје, оглашене за непокретне ; они судобро осећали да с коришћу могу радити на својој освети споља а не унутра. Стојан Симић и Ђорђо Протић оду из зем ље и настане се у Букарешту, код руског консула и на врелу снлетака које снремаху пад наследнога киеза Србије. (Насгавиће се)