Београдске општинске новине

492

у Бечу перманентни ратни савет. Шта ће нз њих изаћи, то обичан човек не може погодити. Изаћи ће прво г. Калноки, па поеле архидук Алберт, па онда плачући министар Финансије, па г. Билант-Рајг, па г. Хејерварија, обојица војени минисгри, и отићиће свак на своје седало. Ето што ни сте могли погодити. То нас не може интересовати. Изгледали су — на ванредне делегације, и ту ће ићи највеселије, Ви знате шта су „делегације." То је нешто нобл. То је скуп филолошких специја. А то у тим истим делегацијама разигравао се г. Калноки до миле воље : те како не сме у Бугарску нико дарнути, те ако се усуди Рус, он ће то узети као савиа ђеШ, те ово, те оно, као да није ништа друго хтео, до да неког из дојакошње му резерве изазове. Г. Калноки је говорио све о оним стварима, које се нигде ни су дали ни видети ни приметити, но које су подметачки гурали Русији у чизму. Јер Русија се у ствари није нигде и ни у ком смислу изразила, што признају као из једнога грла све, и аустро-мађарске и немачк^ новине; па што се је онда г. Калнокн противу мно гих руских смерова распаљивао? Ништа друго већ је тражио ђавола. Особито приликом отварања последњих делегација он је толико забасао, да је то дирнуло и самога цара. Види се да се на том радило с планом. Што су сад запрепашћене новине, па и народи, ударилиу мачији врисак, добро је дошло; бар ће се мислити да су нападнути и да им се ваља бранити. Дај зато, док

— мора бити за то, што већ више нисам звиждао довољно „објективно." — Сунце се већ попело врло високо (часовник показује дванајест), те се упутим у село. Ишао само споро. Указа се већ и ониски дворац на брежуљку... срце ми опет уздрхта. Приближим се и, на моје велико задовољство. опазим Лукијанића. Седио је по свом обичају непомично на клупици пред крилцем. Врата и капци беху затворени. — Здраво, чича! Поздравим га још из далека. — Изашао си да се мало осунчаш, ха ? Лукијанић ми окрете своје сухо лице и ћутећки скиде кану. Ја му приђем. — Здраво, чича Лукијанићу, здраво, понових, желећи га едобровољити. — А што то, придодам опазивши га још лежи на земљп мој нови четвртак: — ниси га спазио, ваљда, шта ли ?

је вруће^ ратне савете, па после и делегације да даду новаца. Боже, како ће изгледати г. Калноки СЗ.Д у делегацијама! Дал ће се и сад разметати против Русвје, ко обично?! Зато опет завршујемо с молитвом: „Пусти, Боже, јесенске ветрове, „С ветровима пролетње громове, „Да разбију кулу од кремена, „И пенџере од мермер камена, „Да ја видим оно лудо младо, „Да ли шета, ко што је шетало, „Да л' се носи, ко што се носило, „Да ли игра, ко што је играло, „Да ли поје, ко што је појало." вдин.

НАШИ ДОПИСИ Један иредлог.

Господине уредниче, Пре неки дан дође ми до руку ваш позив на претплату општинских новина , у коме , између осталог, велите да ће општинске новине примати све оне дописе и протесте, који се на благостање општине односе. Врло лепо ! И ја желим да се у листу оиштинском пише о незгодама општиинским, тим пре, што ће одборници ваљада радије читати кад их ко у листу њиовом интерпелише него у другом коме И ја му покажем сребрни крунаш, који се до половине белуцкаше испод кратке траве. — А не, видио сам га. — Па за што га ниси узео? — Е иа тако ; нису моји новци, па што да узимам оно што није моје. — 0, брате, какав си ти то! рекнем ја у забуни, и, дигнув четвртак, понудим му га опет: узми, узми на чај. — Много сам вам благодаран, одговори ми Лукијанић, епокојно осменувши се. — Није нужно; Проживићемо и онако. — Велика вам хвала. -— Али ја ћу ти радо и више дати! рекнем му збуњесо. — За што? Немојте се ви ништа узнемиравати, што би трошили — и бог зна како вам благодарим на толикој пажњи, та хлеба има код нас и сучише. И тога, молим вас, не доједеш — какво је време настунило.