Београдске општинске новине

494

да остали иродавци иа и дотичпи, који је па кривој мери ухваНен иикад то не иредузимљу ? Ах, то већ није ! Они и даље краду. Ето, то смо хтели знати! констатујемо да се овом казном ништа не иостизава; а то значи, да су непоштени продавци окајани зликовци, који са мирним срцем плате казну па онда исту од грађана тродупло наплаћују. — Хајде, дакле, да поставимо разлику сада између модерне општине данашњег Београда и варварске општине за времена јаничара. Да боме, ја сам био очевидац; јер сам баш у то јаничарско доба примао „поучителне" батине од мога газде, „ћир" Ставре, који ме онда учаше мумџилуку и одучаваше од домаће неге. Еле, знате ли ви како су турци казнили за криву меру? Фурун џији једном приковали су ухо за ћепенак и он је тако стајао на погрду свету пуних 10 сахати; јед ном касапину који је еамо 4 драма меса закинуо провукли су жицу кроз носну рскавицу, одмерили четир драма меса и на жицу окачили. Ко год је прошао поред касапина тај га је пљунуо. И верујте ми, ггоштовани господине, нити је било хрђаве мере, ни бајатог меса, ни непеченог ни препеченог леба. Сваки је пазио шта ради да не доживи судбину оног Фурунџије и касапина. Проклети варварски турци. Нису имали ни Бога ни душе, него сироте занаџије тако гадно казнили. Просвећена београдска општина то не може и несме чинити. Наоиако, шта би нам рекли цивилизовани лопови из других земаља ; морали би рећи: но, ово је варварска земља у којој поштен касапин, Фурунџија ми га показати? Ја бих ти за то био особито благодаран. — То јест, ви би тели собе да прегледате ? — Да, собе. Лукијанић поћута. — Изволте, рече најзад. — Молим вас. И он, нагнувши се, пређе иреко кућнег прага. Ја му сљедовах. Прешавши преко маленога дворишта , узпесмо се по несигурним степененицама до крилца. Старац гурну врата, која беху узицом привезана, јер им оокудеваше кључаница.... Уђосмо у прави двор; Ту је тек било пет до шест ониских соба, а у њима, колико сам опазив на спрам слабе светлости, која је продирала кроз пукотине на капцима, беше намештај прост и стар. У једној од њих (која је гледала на врт) стајао је малеии, стари гласовир ја га отворим, ударим један тон опор, сипљиви звук разлеже се и болно изумре, као да се жали на моју дрскост. Ништа ти не казује, да

и т. д. несме ни једног грама да украде од гладних грађана. И за цело би рекли ово. Али ми, као њежни по срцу и немислимо да повраћамо старо добро време; ево, ми ће мо им оставити њихове уши нека се развијају и расту на срећу њихову, али ће мо да поднесемо други предлог. Молимо г.г. одборнике нека ово прочитају. Ако општини није цељ да буде блага према овим лоповима, који нас јавно краду, и ако жели да за вечита времлна укине ту страшну злоупотребу, која чини да већи норез плаћамо, нриватним, непоштеним продавцима, него ли самој држави онда нека усвоји казну оваку. Касаиип који не иродаје иод меру месо или који иродаје мхо нездраво, као и лебар ко]и иродаје хлеб неиечен или иреиечен, или ти иак ио мањој мери, и остали иродавци, за иреке животне иотребе ирви аут да се казне са сумом од 100 дин. Ако се и ио друш иут ухвате онда са 300 дин. а кад га пи ова казна не оиамети онда да му се забранк радња у општини Београдској за свагдаОвака казиа учинила би крај хрђавој навици „иоштовавих" продаваца и ми би јели месо ихиеб по мери и добро, као шго смо пре 50 год. у Београду јели. Ако је оп нтини нашој цељ да своје грађане, који плаћају њојзи опако велики трибут, заштити искрено, онда је само ово начин и пут; а ако пак има друге цељл да са малим казнина заштићује јавне варалице, у сред нрестонице, онда нека јој је су из тих соба скоро изашли живи људи; у њима се осећао задах мртвачки, устјан —■ а никако жив; тек ти по које парченце хартије својом белином говори да је ту скоро пало, Дигнем једну такву хартијцу: била је окрајак неког писма; на једној страни, сигурним женским потезом беше написано „веМге? 1 ' а на другој^ „ћопћепг" На округлом стбчићу крај прозора стајала је у чаши кита поувелог цвећа и лежала зеленкаста угужвана врпца Узмем ту врпцу за спомен. Лукијанић отвори узана вратанца, излепљена извелим тапетама. —~ Ево, р че, нруживши руку, — овојесоба за спавање а иза ње још девојачка, а других више и нема.... (Наотабиђе ое)