Београдске општинске новине

«

иотребу својс радње, осиована је 1884 год. но аакону о Народној Банци од 6. Јануара 1883 год. у цељи , да се јевтипијим каииталом и добро уређеним кредитом трговина и радиност у Краљевини Србији унаиреде, а отпочела је своју радњу 2. Јула 1884 год. од рођ. Христова.

НЕСЛТЖБЕНИ ДЕО

(по Смајлсу) IX. Дружба у браку. Доброта, а не леиота, женска освојиће срце моје. Шекспир. МуЖу пристоји мудрост, а жени нежност. Џорџ Херберт. Да је бог хтео да г;ена буде госа човеку, он би ју етворио из љегове главе; да је хтео да му она буде роб, он би ју саградио од љегових ногу; али, по што је он хтео да она буде љему раван друг, то ју ,је он извадио из ребра, и иедра , н.егова! Свети Августии' (Наставак) Није мање дирљива и сведоџба коју је чувени Карлајл изрезао у надгробној плочи своје покојне жене. „У светлу јој животу — пише он тамо она је имала више жалости но радости, али је ипак за то била душа ретке нежности, племенитости и увиђавности. Четрдесет пуних година била је она верна друга своме мужу, пратила га неуморно и ненадмашно , како речју тако и делом, у свима предузећима и покушајима његовим." И брачни живот славнога Физичара Фарадеа може се рећи, да је био необично сретан. Он је у жени својој нашао и душевну и практичну помоћницу, која га је подупирала, храбрила, и крепила, пружајући му кроз цео живот благо домаће среће. У дневнику свом говори он о своме брачном крову као „извор части и задовољства које све друго претеже." А после двадесетосмогодишњег искуства, он говори о томе као „догађају који га је више но икоји други на земљи усрећио и душевну му здрављу доприносио." Далеко од тога да се слаби веза је та само бивала јача и узвишенија. И доиста, и после неких четрдесет и шест гедина овај је брак био тако исто свеж, озбиљан и срдачан, као што је био у данима бујне младости. Ну, поред обичног помоћништва, жена је кадра да буде мужу и велика утеха. ЈГепа иримера

за ово имамо у жени Тома Худа, која није само умела познати у њему човека од ђенија него је нашла и воље и снаге да га у ванредно тешкој борби за опстанак, држи, куражи и пагради. Она је створила била око њега читав свет наде и утехе, и никада сунце њене љубави није над њим тако сијало као, кад је он јадан и болан лежао на сиротињској постељи. Разуме се, да је и он умео оценити вредност таквог једног друга. Јер, у нрилици једног осуствовања њеног нише он њој између осталог и ово : „ма да ми је тешко било овако болном устајати, ипак сам изашао мало у нашу башту, и кад сам сео на твоју клуну одмах ми је било и лакше и боље — учинило ми се да здравим." Али госпођа Худова није била само горепоменута номоћница своме мужу; него је, са вером К0 ЈУ Ј е он имао у њену иамет, читала и иоирављала његове радове! Млоге од његових књига и јесу посвећене њој, као главној сарадници у сваком ногледу. На листи женских номагача на књижевном пољу налазимо и име супруге Виљема Напјера, историка „ Рата на иолуотоку " — Леди Напјерове. Она је ирво и иокреиула свога мужа на такав посао, за тим му је прекодила и изналазила једну огромну масу ориђиналних докумената — млогих у шифрама — и помагала му у мери, да се слободно може рећи да би Сер Виљем мучно без ње и довршио то велико дело своје. Кад је војвода Велингтом чуо за врецноћу и вештину њену у превођењу краљ Јосифових шиФара — а тако исто и за успех у савлађивању онолике иреписке, ! он је најпре сумњао, а после узвикнуо: „тајабих сам за овакав рад у Шпанији илатио ма коме двадесет хиљада Фуната стерлинга!" Пошто је рукопис мужевљи био тако ружан да га, о слагачима да не говоримо, и он сам није увек могао прочитати. то је ова ванредна жена слала у штампу верне и чисте копије ; а, поред свега уложенога и огромнога труда, није за тренут пренебрегла материнске јој дужности. На самом самртном часу Сер Виљема била је опасно болпа и Леди Напјер. Њу донесу на столицу с точковима до његове постеље, где се за навек опросте. Муж умре први, а за неколико недеља сиђе, и буде положена, у исти гроб и неуморна жена његова. Нити се са нлеменитом другом лорда Напјера закључује списак узоритих жена. Ми, доиста, простора немамо да у овој књизи одамо заслужену