Београдске општинске новине

174

стрплења, ладнокрвности и самоконтроле , напредовати. Оно, одавна је већ речепо, да се у животу успева с нарављу колико год и с памећу. Но било то тако или не било једно је извесно: да срећа ноглавито зависи од нарави, од, рецимо, веселог расноложења, готовоети да будемо пријатни и услужни у малим стварима. јер то, као оно ситан новац, сваки час треба. Што се самих облика неучтивости тиче, они су, дабогме, различити. Тако на пример, ту долази, поред преданости одвратним павикама, и хаљкавост у ношењу и представљању. Хугеногски проноведник, Давид Ансилон, имао је обичај да тврди : „да оно свештено лице које не длје себи довољно труда да се у честитој одежди прикаже, самим јим показује и сувише мало поште према нублици; а, да онај приповедник ко би се о нразнику појавио у ноћној кани ил' огртачу, пе би могао извршити акт веће неучтивости." Савршенство лепог нонашања, лежи у лакоћи са којом се јавља. Оно, рекли смо већ, не сме у очи падати, већ мора бити просто и нриродно. РошФуко нас уверава : „да ништа тако не смета леноти природног понашања, као жеља да се такав покажеш." Дакле, обрнимо на који хоћемо начин, ипак излази на једно, а на име : да су искреност и истинитост дно праве учтивости, и да су уљудност, пријатност, и нежноет према осећањима других само спољни изрази њихови. Мскрен и отворен човек лако ће бити кадар да расположи сво .ју околину, да ју својим присуством задођије, узвиси и очара. И у том највишем облику свом, понашање, као и карактер, диже се до степена праве покретачке силе. „Љубав и дивлење" — вели Канон Кингсли које је честито и јуначко срце једног Сиднија Смита кадро било да пробуди у свакоме, у сиромаху, као год у богаташу, објашњава се Фактом : што је он, и без каквог свесног плана, иостунао са сваким подједнако лепо и љубазно што је и према најбеднијем слуги умео да се понаша са оним истим природним н пријатним тактом какав је показивао у додиру с највећим нлемићем — тако да је цео пут његова живота био посут цвећем свачија благослова." Лепо понашање сматра се обично као нешто својствено благородној и одгајеној чељади, а карактеристика личности које се крећу у вишим, пре но у нижим, СФерама друштва. И ово, без сумње, у млогоме и вреди — благодарећи, наравно^ повољни-

јим приликама у којима се таква омладина васпитава — али то није никакав разлог за што се у лепом понашању и најсиромашнија класа не би могла мериги са најбогатијом. Људи, који од руку својих живе, могу поштовати и себе и другог онако исто као они којима је „бог дао а лено понашлње је први услов за узајамну пошту и оцену. Нити има часа у животу који се не би дао употребити на повишак уживања овог рода — иа било то на дому, улици или у радионици. И један нрост радник може. својом постојаношћу, добротом и уљудногпћу, утицати на читав један еснаФ. Приме ра за то имамо у славноме Венијамину Франклину, који је као штампарски радник успео да на боље измени навике особља целе му штампаре. Што се материјалних средстава тиче, тога још најмање треба — лепом понашању. Уљудност чини млого, а не кошта ништа. Она је и најјевтинији луксуз, и најсмернија од лених вештина, и опет тако је кориснн и благословена, да се може рачунати међу највсће блага рода људског. Сваки народ има по нешто да научи од другог. А ако има ишта што би ми Инглези могли с коришћу преписати од суседа наших на континенту, то ће доиста бити: њихова учтивост. У Француској и Немачкој и најсиромашнија класа људи уме да се лено понаша, да те пристојно поздрави, услужно дочека и пријемом задобије. Тамо ће и најпростији радник, кад сре гне свога друга, као и он сиромашка, дићи своју капу и учтиво се поклонити. Нити ту има каква, ђоја, понижења. На против, у томе се баш огледа мера уљудности, достојанства лепог понашања. Тамо ће и најљућа сиротиња биги сносна, само за то што ју људи достојно, весело, нодносе. Ридници тих земаља (Немци и Французи) не зарађују ни иола онога што зарађују наши; и опет они се не дају у слабост, ни даве своју муку у нићу. У место тога, упињу се да живот не само себи што лакшим учине, него и да га уживају у сред беде и невоље. Пошто је добар укуе ирави економ, то се он даје задовољити и с малим средствима, Добар укус кадар је да заслади и горчину труда; у њему се може у толико више уживати што је он везан за начело рада и вршења дужности. Као што нагла сисмо, укус је у неку руку и лек од јада сиро тиње, јер нас и над њом уздиже. Он ће се прво показати у правој економији кућевној; за тим ће обасјати и омилити нам и саму колебу нашу; а плодови његови биће : облагорођена нарав, љубав, и весела атмосФера. Удружен с добром главом и