Београдске општинске новине

2

римо. Ма да нам се чини, да маџарски пријатељ прави сувише велике комплименте домаћој предузимљивости нашој, ипак налазимо за вредно да његове мисли овде преведемо. Ево дакле шта „нарочити сарадник'- тога (на Француском излазећег) листа нештанског о нама у главноме вели: Будим Пешта 1 : 2. Јан. (гј. н.) 1889. Ворба око промене устава у Србији тако је занела Јевропу, да се више но икада заборавило : да у тој земљи, поред партија које воде високу политику, има света који ради, као и да, поред агптатора који јуре за популарношћу, има људи који теже за напретком. И за то нека нам се, после сензадијоних депеша са којима нас погглавише, дозволи : да коју речемо о индустријским предузећима, као и једном врло интересном пројекту јавних граКевина у Србији. Пре свега имамо да кажемо, да су они земљаци нашп, који од ово десет година једнако проричу некакву велику «револуцију Сриску», највише тиме нашкодили — својој рођеној земљи. На пример. Наш Трговачки Музеј дошао је био пре две године на мисао, да подигне један свој Фнлијал у Београду. Али од свега тога не би ништа. За што ? Е, макар се и о дискрецију огрешили, изнећемо аобуду која као да је руководила извесне личности да ништа не ураде Оклевало се са оснивањем једног таквог Филијала у Беогр.аду за то, што се у Трговачком Музеју мислило и говорило: да би такав један завод пропао на дан а неизбежне'» револуције српске ! Или ће нам се тражити да дамо и један други пример овако глупога, и смешнога страха, који не да маџарским индустријалцима да ставе Србији на расположење своје капитале и своје техничко знање. Да! Пре десет година краљ Милан је лично позивао једног од најпознатијих Фабриканата хартије у нас: да дође п подигне такву једиу Фабрику у Београду; али, при свој топлој жељи да се одазове српском владаоцу, овај добри човек то не учини. За што? За то што му ]е некакае наш аПешти Наило » улио самртна страха, проповедајући, да у Србији тек што није планула буна. И тај би човек дан дани зазирао од те буне да •— само ппје како — умро. Страх га је. ме1уу тнм, прежпвео, п паследници његови још једнако чекају, да нм њихов л: ст каже: како је и Србија земља као свака друга, где људп раде и цене благослове мира п папретка. Разлика је само у томе: што тај (( напредак» неће на свакога да чека, јер, како нам данас јаиљају из Београда, сриска влада већ је дала иовластицу на ирву сриску фабрику хартије г. Ћури Вајферту, сриском пивару. Још нешто. Од кад овај лист%1Па Неуие (1е Г Опеп1ј пздајемо, ми непрестано обраћамо пажњу маџарских и

других капиталиста на блага која крију српске планине. Ми смо доказивали, да би се тамо радионице или Фабрике машинске лепо рентирале, и да маџарски каииталисти могу и иа потпору српске владе и на учешће српских капитала да рачуиају. Али нисмо имали коме; јер нас нико није хтео да чује. За што ? За то што сваки Маџар има своје новине, а оне су му прорекле: да ће у Србији сутра планути буна. Данас, пак, дознајемо да је један капиталиста српски, по имепу Ранно Гођевац, тражио и добио повластицу за Фабрику мртвачких сандука и других израђевина од ливена гвожђа. И то је тек почетак. У колико се дух предузимљивости будио буде, ницаће у тој земљи рударске индустрмје, које ће богатити и њу и њене покретаче. Срби ће најросле претећи Маџаре {Дабогда.1 Ур.) Па онда. Ово је десета година како нашу Пешту десеткује нечиста и нездрава вода, и како је иитање о варошким водоводима на дневноме реду. Али ми смо ти, као увек, јаваш-људи, и општина никако да дође до какве одлуке. Београђани су, напротив, вредни. Тако, они су саставили себи одбор који има да изради предлог за водоводнп систем српске престонице. Тај одбор и ради под председништвом проФесора Беллке Школе г. Миливоја Јосимовића, и његов пројекат оснива се на поставцн: да постојеће водоводе етарих Римљана — тих класичара у, ове врсте, грађевинама — треба преустројити. Пројект је врло интересан, и, ако усгге, ми ћемо, с обзиром на неспособност наших домаћих ннџинира, тражити ког сриског инџинира да нам помогне да дођемо једанпут до добре пијаће воде.

СЛЖКЕ СА ДАЛЕКОГ АМУРА! (из ВЕЛКЖНИКА ЈЕДНОГ ПОЖАРЕВЉАНИНА*) I. Племе Гиљици. — Њихова ношњи и боравишта на Амуру — Њихов дома%и и ловачки живот — Обичаји — Вера — Идолоиоклонство. — Снежне равнице и бу)>е источног Сибира. —■ Корист од ааеа ири таквом иутовању. Медвед кси> иосредник између Гиљакп и „Великог Духа." Најинтересаишпје нлеме источиогСибира јесу, тако звани, Гиљаци. Они бораво на обалама дон.ег Амура *) Биће скоро две I одине како је у иодлистку онах ионипа донето једно неома занимљиво иисмо „са да леког Амура." То је писмо иама послао био један спн иатег 11оша|.евца, који је опда, као капетан лађе, по тој реци сибпрској пловпо. Нрв два месеца исти се земљак наш у српску му постојбпну вратно, с патриотском жељом и намером : да у п.ој н ооаие. На молбу нашу, да нам псприча шта је видсо у ђако далеком крају сиота. он нам се одазвао овим лепим покушајем који је првп, али надамо се и — само арви. Уредништво.