Београдске општинске новине

39

гова пролива — до интересног Срчаног Камена, ! на ушћу студене реке Анадира. Ту смо сви изишли на брег, и размилили се по околним селима Чухотским — неки да се прођу и ноге на тврдој земљи опробају, а други богме и да пазаре, да купе што, или да трампе свој дуван за самуре, видре, веверице и другу лепу дивљач ! Три дана бављења под овим новим небом северним било нам је доста. а Џигит п јс своју испитачку и извидничку улогу на овом крају света извршио, и већ 14 јула под-адмирал Корнилов наредио је да се иде натраг. — Рачун је овај у толико био тачнији у колико је с калсндаром сигурнији био. Август је, као што рекосмо, месец и сувише непогодан и опасан за пловидбу по овим водама. Тешко оном кога он заледи! Дакле, немојте се чудити ако је «Џигит" и грабио назад — тако да се на дан 20 тога месеца (Августа) већ нашао у заливу «Златнога Рога" и весело бацио котву испред горда Владивостока ! Сибирјак.

Нодлиетак

ГРАЦИЈАНА.

(Наставак) Чегртање воденице се, мало по мало, стигаа. Грацијана не пословаше више. Њена мати, стара Кадишка — побожна асена — коју је Ортвиелски попа своме стаду увек као пример наводио, разболи се од туге. Али то не скрену Грацијану са њенога пута. Сујеверни сељаци који су на девојци толику промену видели, говорили су да је у њу некакав бес ушао; а једна милосрдна сусетка јој тога ради даде очитати код попа молитву. Али зао дух не хгеде да оде, ни носле молитве. Једне вечери, међу тим, Грацијапа дође кући веома весела и нежна. Она јави мајци да ће један ваљан младић доћи да ју проси. Сретна мајка и не питајући ко је, бдагослови Бога, и загрди своју кћер оросивши ју сузама. — „То је дакле због тога било": — узвикну опа са узбуђеношћу старих матера, — „и нека је од Бога сретно." * * Н: У Ортвиелу спремало се за дочек Иутуникових родитеља, који беху обећалп да ће сутра дан доћи. Ово се збиваше у јесен. Језеро код млина, увеличано пљуском који је недавно падао, прећаше да обори зграду, и већ је у два пут, услед излива Гава, нарастао поток који довођаше воду, и срушио један цео знд слабе куће. Путуник са својим родитељима приспе после подне. Киша пљушташе као из кабла. Грацијана оде по њих са својим чамцем, који не беше већи од једног чунића, и коме вода долазаше до саме ивице, иод теретом од три особе. Ваљда би се и четворо могли у њега укрцати, али не <5ез опасности. По што обичан друм беше водом поплављен, Грацијана из предострожности заобиђе,

А кад сви нет лнца беху скупљена, почеше о удадбп говорити и о условима се препирати. Баба Кадиш, врло слаба, мораде у кревету остати. Њено тешко дисање беше доказ у каквој је јакој грозници. На један пут се зачу, у сред разговора, пека страховита тутњава у млинском поду. Као да греде пуцају.! Сви се дпгоше, усплахирени и са накострешеном косом. . . Вода! У исто доба одјекнуше пет узвика. Кров са ужасном лармом сударених цигаља, раствори се као на две поле расценљен. Грацијана скочи к чамцу. — Одите, одите, викну она промуклим гласом, Свп дотрчаше. — Брже!.. . Још једна ломњава! И нола куће се сруши, притиснувши воду која појури десет метара у вис. Престрављени, бледн, Нутуникови родитељи уђоше први у чамац. — Хајде! још неко! внкну Грацијана што игда може. Путуник се беше занлео међ греде, и стајаше на оном делу млина којн још беше читав. Још неколико тренугака па ће га вода заједно с млином однети. Његови родитељи стајаху скамењени, нити смејући нити могући да му у помоћ нритеку. У тај пар ће Грацпјана, са опасношћу живота прискочити Путунпку. „Та оди — док ниси погинуо" викну му она громко, и однесе га више но што га доведе до чамца. За тим узе весло у руке, и веслајући најживље, изведе на обалу Гава и Путуника и његове родитеље — све — своју рођену мајку једино изузев. А како то ? У хитњи да спасе Путуника, да му се одужи за спас из ватре свето-Јованске — она је заборавила да јој болна и немоћна мајка под угроженим млином оста. Грацијана се те дужпости своје сетила тек по што је Путунике здраве и читаве изнеда. Кад је с чамцем полетила назад — већ је доцкан било. Млин се срушио и мајка у таласима Гава гроб нашла. * * * На погребу своје матере, чија се лешина тек после осам дана пађе, Грацијана пдакаше горко. Она не хтеде више Путуника да види; она не смеде више ни куда жива да се покаже. Не да се љубав њена према свето-јованском избавитељу угасида него се грижа савести у кћери пробудила. Али једне вечери, видевши свога заручника нз далека, оде му јецајући на сусрет. — Ти знаш да сам ја моју матер због тебе изгубила. —• — Због мене ииси ти могда тако што хтети; а што се сама несрећа десида — ваљда је таква божија воља била. Немој, тако, Грацијано — него буди моја жена као што као што си моја заручница. Ове речи подејствоваше силно на Грацнјану. Она пз њих изведе да њу Путунин |цени, ноштује, кодико год ју љуби Она му даде понова тврду веру да ће за њега поћи, чпм у седу уобичајено време од смрти родитеља ирође. (СвРШићЕ се)